„Ljubavi ima toliko malo na ovom svetu. Ko ume da voli, ne treba ništa drugo da radi.” Ove reči Duška Radovića možda najbolje opisuju posao kojim se bave Ljiljana Šapić (53) i Slađana Kenjić (49) iz Erdeča.  Ove jedna drugoj komšinke su sa toliko osećanja podelile svoju priču i iskustvo. Poručuju da su se u vode hraniteljstva upustile spontano, srcem i da je to zaista jedini pravi put da se nekome pomogne.

Hraniteljstvom planiraju da se bave dok ih noge drže i zdravlje služi. Svako dete zaslužuje da ima nekoga na koga će se ugledati, a istinitost kvalitetnog rada ove dve gospođe ne može osporiti činjenica da roditelji koji usvoje decu čiji su oni bili hranitelji zovi i zahvaljuju na divnom vaspitanju, naučenim pravim vrednostima i sitnim aktima kojima svako dete otkriva svoju prirodu.

Kada ste shvatile da želite da posvetite veći deo svog vremena na čuvanje dece bez roditeljskog staranja?

Slađana:
Posle svoje dece,dobila sam prvo dete bebu i tad sam imala jaku želju da budem od koristi i da pomognem drugoj deci a ne samo svojoj.

Ljiljana:

Kadaa sam saznala da postoji ovaj posaao u našem gradu  shvatila sam da želim time da se bavim. Nakon određenog vremena suprug i ja smo krenuli na kurs hraniteljstva i ubrzo nakon toga dobili na čuvanje devojčicu. Od tada je prošlo 7 godina i kroz naš dom je prošlo šestoro dece.

Koliko je hraniteljstvo zapravo zahtevno?

Slađana:
 Veoma je zahtevno,treba mnogo voleti i raditi posao kako treba.

Ljiljana:
Svako dete ima određene želje i potrebe ali uz veliku ljubav i pažnju sve se rešava bez problema.

Da li ste zadovoljne kako zakon reguliše hraniteljstvo?

Slađana:
Što se mene lično tiče,apsolutno da.

Ljiljana:
Zadovoljna sam.

Kako ste objasnili svojoj deci decu o kojoj je trebalo da brinete, govoreći sa nekog početnog aspekta?

Slađana:
Svaki početak je težak ali odluku koju smo doneli da se bavimo ovim poslom sam govori da je to veća pažnja i ljubav o deci,na početku sam im govorila da to gledaju kao da su ta deca njihovi braća i sestre.

Ljiljana:
U početku, naša deca nisu bila dovoljno zrela da bi potpuno shvatila šta je hraniteljstvo i kako će to izgledati u našem domu. Onoga trrnutka kada je prva beba stigla u našu porodicu, koliko smo bili srećni mi, toliko su i naša deca.

Kakvog su profila dece o kojoj brinete, kakve su njihove priče?

Njihove priče su jako tužne,bolne ili emotivno teške. Nijedno dete ne bi trebalo da to nosi, oseća i prolazi.

Da li je prevaspitavanja i preusmeravanja na ispravan put moguće i kada imate posla sa decom koja nisu imala u svom životu osobe od kojih mogu naučiti osnovne norme ponašanja?

Slađana:
Sve je moguće,ali treba se maksimalno posvetiti detetu
i za takvu decu treba mnogo vremena i prostora,i na kraju se može uspeti u tome.

 Ljiljana:
U našu porodicu dolazila su deca ispod dve godine života, tako da ta deca sve što su naučila, naučila su u našoj kući i od nas. Međutim, s obzirom da se u većini slučajeva radi o toditeljima koji su kriminalci, alkoholičari i slično, a kako se u našem narodu kaže „geni su čudo“, mora se strogo voditi računa o svakoj promeni detetovog ponašanja.

Navedite neke od razloga zašto su deca uopste došla u situaciju da budu štićenici?

Slađana:
Njihove priče su jako tužne,bolne ili emotivno teške koje svako dete nosi i oseća.  Primer jednog adolescenta koja nije moglo više da trpi maltretiranje,gladovanje, skraćivanje slobode kretanja i skraćivanje zdravstvenih potreba i to je dovelo do da se o deci moralo brinuti.

Ljiljana:
Svako dete ima svoju tešku priču, a svaka ta priča se svodi na nemarnost ili na nemogućnost roditelja da pruže detetu pristojan život.

Da li računate na podršku i pomoć članova svoje porodice oko brige dece?

Slađana:
Apsolutno, u svakom pogledu jer bez podrške ne može da se postigne rezultat.

Ljiljana:
Naravno, uz njihovu pomoć sve pOslove lakše obavljam.

Na šta ste najviše ponosni?

Slađana:
Ima mnogo stvari na koje sam ponosna a prvenstveno na sebe i to što mogu ds pomognem i usrećim druge jer svako dete je zaslužilo da bude srećno i voljeno.

Ljiljana:
Najviše sam ponosna upravo na posao kojim se bavim. Hraniteljstvo nije posao kao svaki drugi , ovde se treba posvetiti ceo i bas zbog toga sam jako srecna i ponosna sto sam deo ovoga.

Da li je majčinstvo stvar koja se uči ili se osoba rodi takva?

Slađana: 
Majčinstvo se i samo rodi,a i u svetu u kojem živimo treba da pomognemo drugima a ne samo da mislimo o sebi.

Ljiljana:
Smatram da je biti majka nešto što se uči od svoje majke i nosi iz svoje kuće.

Smatrate da roditelj uvek zna bolje šta je dobro za dete u odnosu na želje deteta?

Slađana: 
Roditelj uvek zna šta je najbolje,ali u dogovoru sa decom može da se nadje pravo rešenje za njihove želje.

Ljiljana:
Poštujem dečije želje, ali pošto su oni samo deca u nekim situacijama ih treba ispraviti.

Kakva osećanja gajite prema svojim štićenicima? Kako reagujete kada neko od njih biva usvojen?

Slađana:
To je trenutak koji je jako težak i emotivan ali to je porodica koja će joj pružiti pre svega ljubav i toplinu za njeno srećno detinjstvo.

Ljiljana:
Svako dete koje je došlo u naš dom bilo je prihvaćeno kao naše biološko dete, zato je svaki odlazak na usvajanje bio jako težak.

Časopis “Ekonometar” više od decenije predstavlja važan izvor infomracija za poslovne ljude, ali i za sve druge koji su zainteresovani za ekonomske teme i preduzetništvo. “Ekonometar” se, osim u Srbiji, distribuira i u Crnoj Gori i Republici Srpskoj, te se na medijskoj sceni Srbije i regiona potvrdio kao savremni vodič kroz svet biznisa, ekonomije i preduzetništva. U decembarskom broju na naslovnoj strani pojavio se naš sugrađanin Nikola Vrućinić koji detaljno opisuje njegov put do sad već par uspešnih kompanija i najavljuje nove investicije.

Nikola Vrućinić je počeo kao frizer, uvozio je kosu za nadogradnju i za dve godine obučio je zaposlene u 1.000 salona širom Balkana da rade taj posao. Danas je suvlasnik solarne elektrane “Solaris”, izgradio je treći po veličini tržni centar u Kragujevcu – “Sava” i najveći privatni vrtić u Srbiji sa 300 dece u jednom objektu – “Aviončić”.

“U svaki biznis, kojim sam želeo da se bavim, „ušao“ sam dobro pripremljen. Doživljavao sam ga kao igru i osnovni izazov mi je bio da budem najbolji u onome što radim”, kaže Nikola Vrućinić. Sve što je do sada postigao uspeo je sa samo 34 godine.

“Za biznis je najvažnije da se dobro prouče pravila igre. Ljudi potroše mnogo energije jer krenu da rade neki posao, a nisu upoznati sa svim stvarima koje su važne za taj biznis. To je isto kao kada bi neko krenuo da igra šah, a ne zna pravila igre. Umesto da se koncentriše na posao, veliku energiju potroši da bi menjao pravila. Zapravo nije se dobro pripremio”, kaže Vrućinić.

Prvi posao – frizerski salon

Njegov put je, kako i sam kaže, bio nespecifičan. Početkom dvehiljaditih, u želji da zaradi novac za svakodnevni život, otvorio je frizerski salon. Iako je išao u ekonomsku školu, imao je veštinu u rukama i vrlo brzo frizerski salon “Skandal”, osnovan 2002. postao je prepoznatljiv u Kragujevcu po Nikolinim veštinama.

“Potekao sam iz radničke porodice. Roditelji su radili u “Zastavi”, a ja sam uvek hteo „više od života“. Sam salon nije u potpunosti zadovoljavao moje ciljeve, pa sam posle dve godine registrovao firmu “Skandal Grup” koja je bila uvoznik kosa za nadogradnju. Kosu sam uvozio iz Indije i Kine, ali sam ubrzo shvatio da za taj proizvod nemam tržište budući da ljudi nisu znali da rade nadogradnje. Morao sam da započnem obuke nadogradnje. Na jednom sajmu sam „krajičkom oka“ posmatrao kako se to radi, ali mogao bih da kažem da je sama nadogradnja kako sam je ja radio, budući da nije bilo ljudi spremnih da otkriju veštine u to vreme, moja tehnologija i izum. Najveća ekspanzija tog posla je bila tokom 2007. i 2008. godine. Cene proizvoda su bile visoke, pa je i zarada bila dobra. Obuke sam održao u više od hiljadu salona na Balkanu tokom dve godine”, kaže Nikola Vrućinić.

On međutim, i dalje nije bio zadovoljan i novi posao ga je, kako je sazrevao, sve manje ispunjavao .

“Još kao mali sam shvatio da se novac ne zarađuje rukama već „mozgom“. I da čovek ne treba da radi za novac nego novac za njega. Imao sam dobar biznis u tom trenutku, ali me više nije privlačio. To je bio dobar posao za dvadesetogodišnjaka, ali sam znao da nema perspektivu jer ja više nisam imao energiju za taj posao niti sam uživao radeći ga. Dolazile su mlade snage pune entuzijazma i bio sam svesan da će me kad tad prevazići”, objašnjava Vrućinić.

Rušenje svih „mostova“

Te 2011. je rešio da „sruši sve mostove za sobom“ i upusti se u potpuno novu poslovnu avanturu. Sve se odigralo i pomalo sudbinski. Nikolin prijatelj Saša Nenadović, takođe preduzetnik iz Kragujevca, već neko vreme je sa svojim poslovnim partnerom Milošem Kostićem iz Beograda bio u potrazi za adekvatnom lokacijom na kojoj bi izgradili hidroelektranu. Na jednom od tih putovanja pridružio im se i Nikola. Slušajući njihov razgovor o novom projektu, zapitao ih je zašto su se skoncentrisali samo na hidroelektranu, a ne recimo na solarnu.

“Kada sam se, sasvim slučajno, uključio u priču proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, partneri su već bili na polovini projekta izgradnje hidroelektrane. Kada sam ih na tom putovanju na kom sam im se pridružio zapitao zašto baš hidroelektrana, a ne, na primer, solarna gledali su me pomalo sa nevericom. Ubrzo smo, međutim, napravili biznis plan i pokazalo se da izgradnja solarne elektrane jeste dobra investicija”, priča Vrućinić.

On je postao treći partner u kompaniji “Solaris” koja je osnovana krajem 2011. godine sa idejom da prva investicija bude upravo izgradnja solarne elektrane.

“Zarad uslaska u posao izgradnje solarne elektrane stavio sam sve „na kocku“ što će se ispostaviti da je bila dobra odluka iako nimalo laka budući da sam odlučio da prodam i ličnu imovinu”, kaže Vrućinić.

Porodica i prijatelji su ga osuđivali što napušta biznis koji mu donosi solidnu zaradu zarad neizvesnog projekta. Slušao je i komentare da „želi hleba preko pogače“. Ali on nije odustajao.

“Bili smo neverovatan tim na tom projektu, mnogo dobro smo proučili pravila igre i prvi smo dobili status povlašćenog proizvođača električne energije dok je regulativa još uvek bila nedovoljno jasna. Solarna elektrana “Solaris” je dobila pola državne kvote u to vreme i ozbiljni igrači su se uključili kada smo mi već dobili status povlašćenog proizvođača”, kaže Nikola.

Solarna elektrana od 2 megavata izgrađena je u Kladovu. Investicija je bila vredna tri miliona evra, a partneri su je finansirali ličnim kapitalom, pozajmicama preduzeća i kreditom banke. Prvi megavat Solarisa je počeo sa radom krajem 2013., a drugi krajem 2014. Celokupan posao se, kako kaže Vrućinić, pokazao veoma isplativo. Elektrana do danas nije imala većih problema u radu, proizvodnja je stabilna, a prihodi sigurni. Danas polovina onoga što elektrana zaradi odlazi na operativne troškove i otplatu kredita, a polovina je zarada. Budući da je vrlo brzo povratio novac koji je kao početni kapital uložio u solarnu elektranu razmišljao je o sledećem poslovnom izazovu.

Izgradio najskuplji kvadrat u Kragujevcu

“Pre dve godine sam uvideo da jedno od najvećih naselja u Kragujevcu, Aerodrom, koje ima 23.000 stanovnika nema dovoljno sadržaja. Specifično za to naselje je to što je većina ljudi usmerena na lokal i ne kreću se mnogo van svog „kruga“. Pronašao sam atraktivnu lokaciju od 15 ari sa idejom da sagradim manji tržni centar sa lokalima poput mini tržnice u koju će se smestiti radnje sa sadržajem koji su potrebni tim ljudima. Dugo sam, kroz metod mistery shopper, pratio sociološke i kulturološke navike ljudi u tom naselju, zatim promete u postojećim radnjama, vrednost kupovine po kupcu, kako bih napravio dobru procenu potencijalnih prometa u svom tržnom centru. Opet sam naišao na negodovanje okoline koja je govorila da je tržište prezasićeno i da lokali neće moći da se prodaju. Međutim, na prodaju nisam gledao kao na obično prodavanje kvadrata već na prodaju koncepta i celokupne ideje“, objašnjava Vrućinić kako je 2015. osnovao građevinsku kompaniju “Sava Bilding” sa ciljem da sagradi tržni centar “Sava”.

Na osnovu istraživanja tržišta koje je mesecima sprovodio, jasno je definisao koja vrsta delatnosti bi bila poželjna u tržnom centru. Svoju ideju predstavio je privrednicima u Kragujevcu čije je biznise želeo da „vidi“ u svom tržnom centru.

“Moja ideja je bila da lokale ponudim ljudima koji imaju najrazvijenije biznise u Kragujevcu, a prilikom širenja poslovanja uglavnom kupuju lokale. U početku su imali odbrambeni stav i naša cena od 3.240 evra sa porezom na dodatu vrednost po kvadratu im je bila previsoka. Komentarisali su da smo formirali cene kao da gradimo tržni centar u Knez Mihailovoj. Međutim, oni su pričali o ceni, a ja sam im pričao o vrednosti. Predstavio sam im ceo koncept i šta će konkretno dobiti, koje frenkvencije ljudi mogu da očekuju, kolike promete i ponudio im ili da plate tu cenu kvadrata ili da budemo partneri i da mi daju određeni procenat prometa određeni broj godina, a da zauzvrat dobiju lokal. Dakle, ja sam bio siguran u ono što im govorim i bio sam spreman da sa njima delim rizik. Shvativši šta mogu da dobiju, pristali su na naše cene. Najviše sam ponosan na to što su naše projekcije njihovog poslovanja bile potpuno realne i odstupanja su u svega deset odsto u smislu većih ili manjih prometa”, objašnjava Vrućinić.

Iako mu je za izgradnju tržnog centra bio odobren bankarski kredit, on nije morao da povlači ta sredstva jer je imao dovoljno avansnih uplata kupaca lokala da bi isfinansirao projekat vredan dva miliona evra.

“U manjim sredinama se svi znamo, pa su veliku ulogu svakako odigrali poverenje i kredibilitet”, kaže Nikola.

Sagradio je tržni centar od 2.400 kvadrata korisne površine od čega je 40 odsto prodao, a 60 odsto se još uvek nalazi u vlasništvu kompanije “Sava Building”. Opet je razuverio „neverne Tome“ i ispostaviće se da je kvadrat tom tržnom centru bio najskuplje prodavani kvadrat u Kragujevcu ikada, a trenutno je i najveća cena zakupa u Kragujevcu upravo u tom tržnom centru. U prizemlju tržnog centra se nalazi 12 lokala i svi su različite delatnosti: drogerija, pekara, prodavnica bele tehnike, kladionica, menjačnica, dečija konfencija, apoteka, market, poslastičarnica “Srce” i drugi.

Otvorio najveći privatni vrtić u Srbiji

Gradeći tržni centar, Nikola je paralelno razmišljao o još jednoj dobroj poslovnoj prilici. Naime, uočio je da u Kragujevcu, kao i u mnogim drugim gradovima u Srbiji, postoji potreba za privatnim vrtićima. Ujedno, grad je počeo da subvencioniše 80 odsto ekonomske cene vrtića, što mnogim roditeljima olakšava finansiranje boravka deteta u privatnim vrtićima.

Veliki deo prostora u tržnom centru, 1.200 kvadratnih metara, Nikola je predvideo za svoj privatni vrtić koji je nazvao “Aviončić”. No, i tu je želeo da pomeri granice, pa je dobro proučio pravila koja treba da zadovolji jedan vrtić.

“Standardi za vrtiće su jako strogi i prostor bi trebalo da bude namenski pravljen. Zbog velike tražnje i nemogućnosti države da obezbedi deci boravak u državnim vrtićima, nadležni gledaju „kroz prste“. U Kragujevcu su privatni vrtići uglavnom modifikovane privatne kuće koje ne zadovoljavaju uslove postavljene pravilnikom. Da ilustrujem koliko su ti standardi visoki navešću samo nekoliko primera: jedna osmina površine poda mora da bude staklena, podloga po kojoj se deca kreću mora da bude antibakterijska, u prostorijama mora da bude 10 kubika vazduha po detetu, treba da postoji osam promena vazduha na sat, detekcija CO2, adekvatni protivpožarni sistemi i instalacije. U Srbiji, pored našeg, možda postoje jedan ili dva privatna vrtića koji zadovoljavaju te standarde. Međutim, mi smo se odlučili da idemo korak napred u odnosu na situaciju na tržištu jer smo svesni da će, kada ljudi počnu da investiraju ozbiljan novac u ovaj biznis, i država odlučiti da dozvolu za rad dobiju samo oni vrtići koji ispunjavaju pomenute standarde”, objašnjava Vrućinić.

Vrtić “Aviončić”, koji prima decu od jaslenog do predškolskog uzrasta, počeo je sa radom u septembru ove godine. U njemu radi 30 ljudi. U Aviončić je upisano 300 dece što ga čini, kako on kaže, najvećim privatnim vrtićem u Srbiji.

“Možda postoje lanci vrtića koji upisuju više dece, ali Aviončić je najveći privatni vrtić u smislu da je u jednom objektu upisano 300 dece”, kaže on.

U vrtiću je napravljena i kuhinja u kojoj može da se pripremi 2.500 obroka. Samo u kuhinju i opremanje vrtića uloženo je 300.000 evra. I tu su razmišljali o svakom detalju, pa osim onoga što i zakon nalaže a to je posedovanje HASAP sertifikata, u kuhinji su ugrađene herbicidne lampe koje se pale tokom noći i uništavaju sve potencijne bakterije.

“Nismo želeli da uzimamo hranu od nekog keteringa jer u tom slučaju ne bismo mogli da upravljamo kvalitetom hrane, a želeli smo da deci ponudimo kvalitetne obroke”, kaže Nikola.

Nikola Vrućinić, sasvim sigurno, poseduje „preduzetnički nerv“ i sposobnost da dobro proceni u koje biznise i na koji način uložiti novac. On kaže da je važno disperzovati rizike, ali i da svaki projekat treba da bude potpuno nezavisan jedan od drugog.

“Ljudi ostavljaju repove, ne završe posao do kraja. Potrebno je imati dobru ideju, fokus i usmereiti se na realizaciju ideje. Kada neko razmišlja ispravno, novac nije najveći problem jer trenutno na tržištu postoji višak likvidnosti, posebno u bankarskom sektoru i svi nude novac”, kaže on, ali i dodaje da se banke ne ponašaju baš uvek partnerski te da imaju prevelike zahteve.

“Nama se desilo da nam banka dan pre potpisivanja ugovora o kreditu za solarnu elektranu, pored svih ranijih obezbeđenja i uslova, zatraži dodatno obezbeđenje. Tada je sve već bilo izvesno da će se realizovati, ali to nije partnerski odnos”, kaže Vrućinić.

Voleo bi da on bude u prilici da bude investitor koji će pomagati mladim i preduzetnim ljudima i ulagati u dobre ideje. Prvi korak je već napravljen. Nikola trenutno radi na promeni planske dokumentacije koja bi mu omogućila da proširi tržni centar “Sava”, a u deo novog prostora bi se smestila nova firma.

“Mi poslovanje solarne elektrane pratimo uglavnom preko aplikacije na mobilnom telefonu. Napravili smo i aplikaciju za vrtić preko koje pratimo broj dolazaka dece i celokupan finansijski rezultat. Radeći na tim aplikacijama, privukao me je IT sektor i izvesno je da ću sa jednim partnerom osnovati malu IT firmu”, kaže Vrućinić.

Međutim, to nije sve. Budući da su se, kako je rekao, Miloš Kostić, Saša Nenadović i on pokazali kao sjajan tim na svom prvom zajedničkom poslovnom poduhvatu odlučili su da se zajedno upuste u još jedan. Namera im je da investiraju u poljoprivredu.

“Zemlja je jedini resurs koji se ne obnavlja i treba ulagati u zemlju. Intenzivno tražimo komad zemlje od 50 hektara na kojoj bismo sadili neku kulturu. Suzili smo izbor na tri kulture pa ćemo se na kraju opredeliti za jednu”, kaže on.

Od ljudi koji su napravili uspešne poslove naučio je, kako kaže, da što više imaju biznisa i novaca to više imaju vremena za sebe.

“Ja sam produktivan samo kada imam vremena da mislim. Svaki operativni rad uguši čoveka. Ljudi uvek prodaju svoje vreme za biznis, a ja sam gledao da uđem u one poslove koji me operativno ne traže. Ukoliko čovek prihoduje i 100 eura mesečno, ali mu to ne iscrpi mnogo energije više vredi nego da zarađuje mnogo više, ali da je non stop okupiran poslom”, kaže Nikola Vrućinić za magazin “Ekonometar”.

Izlet u ugostiteljstvo

Nikola Vrućinić je imao i kratak „izlet“ u ugostiteljstvo jer je pre ulaska u posao izgradnje solarne elektrane otvorio kafić u Kragujevcu i imao ideju da pod istim brendom otvori još dva. Pronašao je i lokacije za još dva lokala, ali je ipak odustao od te ideje.

“Pošto sam mnogo putovao u to vreme u potrazi za adekvatnom lokacijom za solarnu elektranu nisam mogao da budem prisutan i brzo se ispostavilo da, kada uradimo popis, postoje veliki manjkovi. Ugostiteljstvo traži da ste uvek prisutni. Međutim, te lokacije koje sam izabrao za otvaranje drugog i trećeg kafića danas su kafići koji nabolje rade u gradu što mi je bio još jedan pokazatelj da mogu dobro da procenim dobre poslovne prilike“, kaže Nikola Vrućinić.

Izvor: Ekonometar
Autor: Vesna Lapčić

“Ober Knez” je spremio sedmodnevni program za sve ljubitelje dobrog provoda.

Od ponedeljka 25.12. pa do nedelje 31.12. u “Ober Knezu” možete uživati u muzičkom programu koji počinje od 16 časova.

Svakog dana od 16 časova novogodišnje žurke počinju sa “Šebek i Moj Bend” a nastavljaju se sa “Forte Piano Bendom i Džerijem” od 20 časova.

Vrhunac novogodišnjeg maratona je u nedelju 31.12. kada doček 2018. godine počinje od 10 sati pre podne uz nastup velikog broja bendova iz našeg grada.

Dvadesetdvogodišnji Stefan Đoković iz Erdeča učestvovao je u godinama iščekivanom projektu naše kinematografije, tačnije seriji „Nemanjići- rađanje kraljevine”.  Mladi Đoković studira Fakultet Umetnosti u Prištini i trenutno pohađa četvrtu godinu glume. Polako priprema diplomsku predstavu “Čudo u Šarganu” koju je napisao jedan od naših najvećih pisaca Ljubomir Simović.

Pored svojih navedenih uloga, Stefan navodi i svoj angažman u  igranoj seriji “Srpski junaci srednjeg veka” u ulozi despota Stefana Lazarevića, u režiji Gordana Matića. Pored toga snimanje serije “Koreni” u režiji Ivana Živkovića je privedena kraju te se nadamo da ćemo našeg sugrađanina videti ponovo na malim ekranima.

Kad se rodila ljubav prema glumi i šta ona predstavlja za tebe?

Oduvek sam voleo da gledam filmove i serije i negde potajno, duboko u sebi sam želeo da jednog dana kada porastem budem glumac. Ni sa kim to nisam delio, čuvao sam samo za sebe, ne znam ni ja iz kog razloga. Za prijemni me je spremao Vladimir Djordjević, pisac, glumac i reditelj iz Kragujevca. On me je negde prvi uveo u svet glume, bio velika podrška i na svemu sam mu beskrajno zahvalan. Nakon treće godine srednje ekonomske škole desilo se to da sam upisao glumu u klasi profesora Dejana Cicmilovića koji je jedan izvrstan čovek prvenstveno, pedagog, glumac  i bez koga ja danas ne bih bio ono što jesam.  Interesantno je to da  sam na prijemni otišao sa ubedjenjem da ću biti primljen na akademiju. To sam zeleo svim svojim bićem. Kada su ljudi čuli da sam upisao niko nije mogao da poveruje jer nikom nisam nikada ni spominjao da želim time da se bavim. Nisam ni slutio koliko je plemenit, zanimljiv ali i jako težak i surov glumacki poziv. Sećam se da je mojim klasićima i meni  profesor još na prvom času rekao da nismo ni svesni šta smo upisali i čime želimo sutra da se bavimo. Tokom studiranja (studiram još uvek, ove godine diplomiram) sam shvatio ili bar naslutio šta mi je profesor  tada rekao. Na početku mi je bilo jako teško, stresno, imao sam mnogo manje glumačkog iskustva od svojih klasića od kojih je većina odrasla u pozorištu. Ali kao što sam već spomenuo  moj profesor mi je dosta pomogao i uticao na moje sazrevanje kao glumca ali i kao čoveka.  Gluma zahteva dosta odricanja, volje, upornosti, istrajnosti, kopanja po sebi i svojoj duši. Glumac mora da bude svestran, da poznaje sebe, svoje telo, da zapaža stvari oko sebe, ljude, i da konastantno radi na sebi. Gluma je pitanje otvaranja. Gluma je igra.

Tvoja prva uloga u pozorištu?

Već od druge godine sam imao tu sreću da krenem da radim. Tada sam dobio svoju prvu profesionalnu ulogu na poziv mog profesora glume u predstavi “ Duge noći i crne zastave” u režiji Ivana Vukovića, koprodukcija niškog i šabackog pozorišta. U toj predstavi sam igrao janičara, uloga koja nije bila previše zahtevna, ali će mi ostati zauvek u sećanju jer je prva. Rad na toj predstavi je jedno veliko iskustvo, prvi put u životu sam stao na scenu sa ljudima koji su već ostvareni u ovom poslu, koji imaju ime i od njih sam dosta naučio.  Posmatrao sam sa strane kako kolege rade, kupio od njih, učio. To mi je bio veliki podstrek za dalje.

Tvoja najteža uloga u pozorištu?

Pored “Duge noći I crne zastave” igrao sam u još tri profesionalne predstave, “Šuma” u režiji Miloša Cvetkovića, “Bre kabare” u režiji Vladimira Cvejića i predstava “Kir Janja” koju je režirao Dejan Cicmilović za Narodno pozorište u Prištini. U toj predstavi igram glavnu ulogu, Kir Janju. Bio je to sjajan process, ali mukotrpan i naporan. Bio je to veliki izazov za mene, lik je težak i kompleksan, apsolutno nisam imao nikakvih dodirnih tačaka sa njim  ali smo na kraju došli do jednog odličnog rezultata. I može se reći da mi je to najveći izazov do sada što se tiče pozoršta.  Interesantno je to što u toj predstavi pored mene igraju i tri moja klasića, Katarina Jeličić, Milica Mandić i Nikola Đorđević. Morao bih da napomenem da mi je predstava “Putujuće pozorište Šopalović” koju sam radio na drugoj godini kao celovečernju predstavu izuzetno draga. U toj predstavi tumačim lik Blagoja koji je takođe izuzetno kompleksan i zahtevan za igranje I meni jedan od najdražih likova naše drame. Sa tom predstavom smo putovali, obilazili razne festivale. Na Urban festu u Nišu osvojili smo gran pri za najbolju predstavu a ja sam tom prilikom bio nominovan za najbolju mušku ulogu.

Kakve te  uloge najviše privlače?

Najviše me privlače uloge, tj. likovi koji su drugačiji od mene, sa kojima nemam puno sličnosti. Mislim da je to pravi izazov za svakog glumca, igrati nekog koji je sušta suprotnost tebe samog, jer se tada glumac više muči, trudi, istražuje, kopa po svom biću a samim tim je i zanimljivije.

Od kakve je bitnosti pozorište za društvo?

Pozorište je institucija, glumački hram u kom se nalazi scena ili kako to glumci kažu “daske koje život znače” na kojima se odvija život. U toku predstave glumci i publika su jedno, glumci ne stvaraju odnos samo izmedju sebe, na sceni, već i sa ljudima koji sede u parteru i gledaju ih. Bez publike pozorište ne postoji, ne postoje ni glumci, glumci rade predstavu zbog publike, ljudi koji će to gledati. Čovek koji gleda jednu predstavu, plače se i smeje tokom izvodjenja, prepoznaje sebe, njegov svakodnevni život, doživljava katarzu i izlazi bogatiji i plemenitiji nego što je ušao. Pozorište je jako bitno za čitavo društvo, mesto u kome se ljudi kulturno i duhovno uzdižu.

Može li  uloga da pojede glumca?

Glumca može da obeleži određena uloga, uloga po kojoj će ga ljudi prepoznavati, po kojoj će ostati upamćen . Mene je profesor učio da ne postoje male i velike uloge, da koju god ulogu glumac dobije mora da je zavoli, približi je sebi i uradi do kraja. Ili do kraja ili ne valja, sredine nema!

Kakvi su tvoji utisci serijom Nemanjići, pošto su mišljenja podeljena?

Pošto je do sada emitovana samo jedna epizoda ne bih još ništa da komentarišem. Mogu reći samo da mi je drago što je urađeno nešto nakon dužeg vremena što se tiče naše istorije i našeg naroda. Čast mi je što sam deo toga.

Otkrij nam kako si došao do uloge u Nemanjićima?

Ulogu sam dobio preko agencije “Pajper” iz Beograda koja me je predložila reditelju i on je prihvatio. Bio sam jako srećan jer je negde krenuo da mi se ostvaruje san iz detinjstva. Igram glavnog stražara koji otvara kapiju dvora i sprovodi Stefana Nemanju.  Na setu sam bio sa velikanima našeg glumišta kao sto su Vojin Ćetkovic, Nebojša Glogovac,  Dragan Mićalović , Goran Sultanović, Miki Krstović, Radoje Čupić. Ljudi koje sam gledao na tv-u kao mali i zbog kojih sam zavoleo glumu.

Da li je naša kinematografija spremna na velike filmske projekte?

Mislim da smo neverovatno talentovan narod, ne samo što se tiče glume, već i sporta i ostalih oblasti. Nit manje zemlje nit više potencijala. Naša zemlja ima neverovatno dobre glumce ali to nije uvek dovoljno da bi se napravio jedan kvalitetan film ili serija. U kulturu mora da se ulaže, kultura mora da se zaliva, ali je ona u našoj zemlji, nažalost, poslednja rupa na svirali. Naša zemlja je obliovala glumačkim gromadama kao što su Pavle Vujisić, Danilo Bata Stojković, Mija Aleksić, Zoran Radmilović Predrag Pepi Laković, Bata Živojinović, glumci svetske glase, obiluje i dan danas. Zato mislim da smo sposobni da napravimo velike projekte, ogromne, svetske ali se u kulturu ne ulaže ni približno koliko bi trebalo, uslovi su katastrofalni, gotovo da ih i nema što je jako tužno i poražavajuće.

Šta je dobro u Kragujevcu u odnosu na Beograd i kontra?

Šta generalno fali mladim glumcima u Srbiji? 

Poznajem dosta mladih glumaca, družim se sa njima, sa kolegama I sa drugih akademija, sa nekima sam i sarađivao. Većina je jako talentovana ali ne i optimistična, zbog trenutne situacije u zemlji. U ovoj zemlji najviše se vrednuju starlete i rijaliti programi što je pogubno. Sistem vrednosti je totalno poremećen, izvrnut. Mladi glumci su uplašeni jer ne znaju šta dalje, šta nakon akademije ? Tada kreće prava borba, na akademiji si zaštićen kao beli medved, imaš pravo na grešku, profesor je tu da pomogne, na tvojoj je strani. Nakon završene akademije si bačen u vatru, boriš se, grizeš i veruješ u bolje sutra. Svi se pitaju da li se od glumačkog poziva može živetii zato mislim da ono najbitnije što fali mladim ljudima jeste šansa. Podrška ove zemlje i ulaganje u kulturu, što bi dalo podstrek i volju svakom mladom i talentovanom čoveku koji želi da napreduje a ne da gleda kako će što pre da pobegne van granica zemlje i da se više nikad ne vrati. Država mora imati sluha za tako nešto, to je imperativ!

 Postoji rečenica u komadu “Galeb” od Čehova koju izgovara Nina, koja je na mene ostavila snažan utisak “I kada mislim o svom pozivu, ja se ne bojim života” – dodao je Stefan za kraj.

Poklanjamo Vam 5×2 karte za doček Srpske nove godine u hali “Park” uz Jay Lumena i Leu Dobričić!

Ukoliko želite da učestvujete u nagradnoj igri i uživate u nastupima jednog od najvećih svetskih DJ-eva i najbolje domaće izvođačice potrebno je da svoje podatke (ime, prezime i broj telefona) pošaljete na mejl: nagrade@ritamgrada.rs U naslovu mejla obavezno staviti “Doček u hali Park”.

Izvlačenje dobitnika je u subotu (13.1.2018.) u 12 časova, a dobitnici će biti obavešteni mailom.

Karte se preuzimaju na ulazu.

Savršen par ne postoji, ali tamo negde sigurno postoji osoba idealna za nas. Savršen spoj nesavršenosti komadića slagalice čine kompletnu sliku kojoj se možemo diviti i nazvati idealnom. Teško je naći osobu koja zna da niste savršeni, ali Vas tretira kao savršenstvo. Koliko god sudbina bacala kamenje sumnje, par koji ih ignoriše i ostane veran svojim osećanjima i intuiciji izlazi uvek kao pobednik. Jer ljubav. Jer poštovanje, razumevanje i strast.

Pred nama su parovi koje nije sramota da priznaju da vole. Pored velikog broja koji su uzeti u obzir u toku pravljenja ovog članka. Uživaju u ljubavi, razumevanju, jedna upotpunjuje drugu, živi su dokaz da su Kupidonove strelice odradile dobar posao. Posebno bravo za njih!

Stefan Nikolić i Lidija Jelić  – 35 meseci

Iskreno, nije mi bilo potrebno puno vremena da shvatim to. Sve je nekako išlo spontano, do trenutka kada sam shvatio da je ona mene potpuno promenila. Odjednom sam postao nežniji, romantičniji i sebe nisam mogao da prepoznam, vratila me je u detinjstvo. I ako različiti, nikada nismo imali problema i nesuglasica što je ojačalo našu ljubav. I evo posle 2 godine i 11 meseci mi se volimo sve više i više i nikada nismo prestali da ulažemo u nas. Ovu priliku koristim da joj čestitam Dan zaljubljenih i da joj po milijarditi put kažem da je VOLIM i da ću uskoro biti tu kraj nje iako smo sada fizički razdvojeni.

Jelena Milosavljević Mitrović i Stefan Mitrović – 132 meseca

Mnoge godine prođoše od kako smo postali par. Skoro 11. A nama uopšte ne deluje da smo toliko dugo zajedno, prolazak vremena primećujemo samo po promenama oko nas. Ja sam bila srednjoškolka, a on brucoš kad smo počeli da se zabavljamo. Provodili smo dosta vremena šetajući i pričajući o svemu i svačemu. Bilo je letnje vreme i ležali smo napolju na ćebetu prostrtom na travi. Pun mesec, milijardu zvezda, filmska romantika. Ja pričam ne znam ni ja šta,  i okrećem se, a moj dragi spava….  Zagledala sam se u njega tad i prolazeći prstima kroz njegovu kosu, shvatila sam da dok razmišljam o budućnosti, svaka misao uključuje i njega. I tako je i dan danas… Idemo nerazdvojni zajedno u budućnost.

Vanja Filipović i  Srđan Vasović  – 23 meseca

U fazi zaljubljenosti nismo u stanju da razmisljamo. To ‘stanje’ su pesnici opisivali munjama gromovima, ali i bojama duge. Kada zavolimo pravu osobu normalno je da poželimo da provedemo čitav život sa njom. Tako je počela moja priča. Srđan i ja smo u vezi godinu dana i 11 meseci. Sve je počelo na fakultetu 2016. godine. Muzika i ljubav prema njoj nas je spojila i učinila da se osećamo ovako. Pogledi na probama hora, koncertima i predavanjima su nas zbližila, ali zapravo njegovom dobrotom i načinom kako se prema meni ophodi me je pridobio. Shvatila sam da ga volim kada sam zbog nas i ljubavi bila spremna da uradim stvari koje nikada ranije nisam, koje su mi prijatne, ali i koje možda nisu. Jedna veoma važna stvar koja je održala ovo što imamo je kada sam osetila da se međusobno poštujemo. Ne mogu reći da me neko voli, a da me pritom ne ceni i ne poštuje. Ljubav nužno uključuje poštovanje druge osobe, poštovanje njenog integriteta, identiteta, potreba i želja. Takođe, poštovanje prava na slobodu izbora osobe je neizostavno u ljubavi. Reč voleti je bajkovita predstava o pravoj ljubavi koja podrazumeva da će se dvoje ljudi na prvi pogled prepoznati, zatim zaljubiti i na kraju voleti. Upravo se to meni desilo 15. marta 2016.

Dijana Todorović i Miloš Dašić – 18 meseci

Miloš je bio sve što ja nisam želela za dečka u životu. Iz nekog čudnog razloga sam ja bila ta koja je inicirala tu vezu. I nisam se nijedne sekunde pokajala jer je on najpažljivije, najemotivnije, najrazmaženije biće na svetu. I mislim da me je najviše kupio sitnicama. I da, da nije bilo njega ne bih volela jazz koliko ga volim danas.

Tamara Alempijević i  Bogdan Miljojković –  18 meseci

Uhh, iskreno “Kad sam shvatila da ga volim?” Pojma nemam. To su verovatni oni trenutci kojih nismo ni svesni, oni zbog koji ti postaješ bas to što jesi. Ali zato znam u kom sam trenutku bila sigurna da želim da ga volim do kraja života… Trebalo je jedne nedelje ujutru da radim od pola 5 ujutru, a njega nije mrzelo da ustane u pola 4 da mi spremi doručak, iako mu je to jedini dan da se naspava i odmori.

Filip Andrić i Marija Jovanović  – 43 meseca

Shvatio sam da volim Mariju od trenutka kada sam je prvi put poljubio. Nije to bio običan poljubac, imalo je tu nešto posebno, nešto značajno.Može se reći da sam postao narkoman od tog prelepog osmeha koji ima samo ONA.  

Tamara Stevanović i Sima Ćosić – 76 meseci

Pa volim ga godinama,ali onaj pravi trenutak kad sam shvatila da ga volim je kada me je prihvatio ovakvu kakvu jesam i borio se za moj osmeh. Pored njega sam naučila da su sitnice dovoljne za sreću i zato ga VOLIM! Jes! On me je jednostavno prihvatio onakvu kakvu jesam,nikada nije tražio da se menjam. Naučio me je da su sitnice dovoljne za sreću. Ima najlepši osmeh na svetu, dovoljan da meni ulepsa dan. Njemu nije glupo da pokaže svoja osećanja kao većini muskaraca. On je jednostavno momak kakvog bi svaka devojka poželela i zato ga volim najviše na svetu! Srećan dan zaljubljenih Mićo!

Katarina Damjanić i Dalibor Solunac  – 16 meseci

Početak bilo čega je uvek zanimljiv, upečatljiv, lep…  U početku nisam mislila da bilo šta može da opstane, zbog razdaljine, ne toliko velike, ali opet je stvarala prepreku. Sve se spontano resavalo, a sve se učvrstilo kada sam ostala u bolnici. Gledajući kako se brine, kako svaki dan dolazi, reči pre operacije – sve to učvrstilo je našu vezu i moja osećaja prema njemu i tada sam bila sigurna da ga volim tačnije posle 3, 5 meseca

Tina Jovanović i  Nikola Lakić – 60 meseci

Onog trenutka kada je dan bez njega postao neispunjen.. Kada sam vreme počela da računam našim danima, znala sam da je postao sinonim za ljubav.

Kristina Veljković  i Andreja Stefanović  – 90 meseci

Bilo je to odavno nakon prvog našeg susreta osetila sam neverovatnu povezanost i sličnost sa njim. Vrlo brzo sam bila spremna da učinim sve za njega i shvatila da ga volim.I evo, naša veza traje vec 7ipo godina i osećam se isto kao i tog prvog dana.

Aleksandra Dimić i Antonijević Filip – 13 meseci

Uvek sam se pitala da li osećaj zaljubljenosti traje kroz celu vezu. I mogu vam reći da je to nešto neobjašnjivo, barem u mom slučaju. Moj dečko nije odavde, i svaki put kada treba da se sretneno opet posle dužeg vremena u meni se probudi neka emocija koja je baš velika, mislim da je to ljubav, zaljubljenost, sreća, sve što ide uz to.. U meni se jednostavno probudi malo dete koje je zaljubljeno do usiju. Tako da sam i ja danas zaljubljena i ovim putem želim da pozdravim moju ljubav i da joj kažem da je volim odavde do Italije i nazad.

Anđela Milenković i Ivan Nedeljković – 33 meseca

U trenutku kada sam shvatila da ga mogu zamisliti kao oca svoje dece.  

Ana Ćićarić i Srđan Mladenović -19 meseci

Srđan i ja smo zajedno 19 meseci. Naša priča krenula je dosta ranije, tačnije, pre 3 godine. Znala sam oduvek da mu predstavljam nesto posebno, a i on meni, iako nismo to hteli da priznamo ni sami sebi, a kamoli jedno drugom. Ono što je za mene fascinantno jeste sto smo nas dvoje shvatili da se volimo pre nego što smo i započeli vezu. Znam da nemoguće zvuči, ali je stvarno tako. I jeste interesantno tvoje pitanje “Kada si shvatila da ga voliš” i dala sam odgovor i u njegovo i u moje ime, ali jos interesantnije je “Kada si shvatila da ga obožavaš”- to je trenutak kada me je verio i pitao “Hoćeš li ostatak života provesti sa mnom?”. Taj trenutak i taj pogled cu pamtiti celoga života. I najstvarnije, Ljubav je jedina igra za dvoje, u kojoj oboje mogu pobediti.

Dijana Petrović i Stefan Nešković – 10 meseci

Kada sam shvatila. Pa onda kad sam počela sa brinem da li je jeo.

Danilo Nedeljković i Maja Damnjanović – 23 meseca

Pre godinu i 11 meseci upoznao sam Maju i od tad se moj život promenio, bez nje ništa nema smisla, zato je i volim. Svaki dan bez nje je prazan i neispunjen.

Đorđe Dimitrijević  i Vanja Vukomanović – 19 meseci

Nisam ni zamišljao da će baš ona da mi se desi. Prosto savršeno biće, ne savršena po izgledu, već savršena u svemu. Mislio sam da ćemo potrajati dan ili dva, a mi trajemo godinu i sedam meseci i još ćemo trajati. Baš ona, Vanja. Možda ovo što pišem vama ne znači ništa, ali nekom mnogo znači. Ako budeš ovo ikad’ pročitala nadam se da ćeš shvatiti koliko si posebna u mom srcu i koliko te volim. 🤗 Volim te Tupčo! 

Saška Novosel i Miloš Vranić – 9 meseci

Hvala ti što mi svakoga dana iznova pokazuješ koliko me voliš, hvala ti što me činiš boljim čovekom. Pored tebe je svako jutro 14-i februar, volim te! 

Nevena Nedeljković i  Sreten Julich  – 60 meseci

Trenutak kada samo shvatili da se volimo jeste onda kada nam je život priredio teške situacije i tada smo više nego ikad bili jedno uz drugo. Shvatila sam tada da zapravo u životu prođe sve i madost, lepota i uživanje i da onda kada ostarimo treba da imamo nekog uz sebe ko ce nas podrzati, razumeti I postovati, a pre svega voleti. Nasa ljubav je cesto bila na ispitu, pogotovo onog trenutka kada smo poceli da funkcionisemo na 1200 km razdaljine.

Aleksandar Lekić i Sandra Đorđević Lekić – 79 meseci

Posle mnogobrojnih raskida shvatili smo da se volimo. Za ženidbu sam čekao neka bolja vremena, ali što više čekaš shvataš da bolja vremena neće doći i da se samo gubi vreme. U braku smo od 23.04.2017. Sad je žena trudna i termin je 03.03.2018. 

Milorad Ilić i Milica Živanović Ilić – 33 meseca

To je bila ljubav na prvi pogled, bukvalno kao u filmu, posle nekoliko sastanaka sam tek ukapirao koliko je u stvari volim, kada sam video kakva je osoba iznutra. Nisam ja to njoj ništa govorio niti dozvolio da to ona sazna dok je baš ne upoznam, ali što sam više pričao sa njom, bukvalno sam se zaljubljivao više i više, upoznali smo se 02.07, smuvali 20.07. 2015. E posle otišli smo do Zlatibora na vikend i svratili kod mene kući po prvi put, inače nikada nije htela da prenoći van kuće (njene). Tu sam shvatio da definitivno želim da provedem život pored nje, nagovorio sam je da u povratku svratimo u selo kod mojih da ih upozna i da odmorimo. Dok se ona upoznavala sa mojima ja sam pozvao druga koji drži zlataru  i naručim najlepši prsten koji ima da on to ostavi u hotelu „Zelengora”. Drugarica mi spremi buket od 51 ružu i sve je to moj otac pokupi i donese mi u toku noći. Ujutru ustanem ranije skuvam kafu stavim na poslužavnik korpu sa ružama kafu, prsten sakrijem u ruže i poruku hoćeš li da se udaš za mene? Milica je vrisnula od sreće. Tako da smo se verili 24.09.2015, a 14.09.2016 dobili smo sina Bogdana. 

Nikola Nešić, master inženjer elektrotehnike i računarstva, predsednik je Nove Snage od osnivanja 2014. godine, a od 2016. i odbornik u Skupštini grada Kragujevca. Predstavio se do sada na mnogo načina, a u ovom intervju za zvaničan sajt NS prestavljen je iz sasvim drugačijeg ugla.

Nikola je rođeni Kragujevčanin, osnovnu i srednju završio je u Kragujevcu…

Detinjstvo sam proveo u centru grada Kragujevca. Tu sam načinio prve korake, prvi put šutirao loptu, „proslavljao“ svačiju svadbu uz trubače koji su me redovno buduli skoro svake subote i nedelje iz opštine, igrao basket na košu, koji komšije i nisu volele posebno kada odmaraju, a mi se zaigramo, igrao mali fudbal gde nam nije smetalo što su nam klupice golovi. Nisam voleo toliko da idem u obdanište, više sam voleo da idem na teren sa ocem i kao mali zavoleo putovanja. Moje prvo samostalno putovanje je bilo sa šest godina kada su me poslali kod bake u Paraćin. Polaganje kablova bila mi je skoro svakodnevnica, a omiljeni tereni su mi bili Dulene i Topola, pa i ne čudi što se danas bavim telekomunikacijama i obožavam pečenje „Kod Migeta“. Kada nisam bio „nadzorni organ“ išao sam u obdanište „Bambi“, gde me je svaki put otac potkupljivao krišom od majke, puter kiflom sa džemom, čiji miris i dan danas obožavam i podseti me na te dane.

Nakon obdaništa, birao sam da li ću ići sa drugarima iz vrtića u “Svetozar Marković” ili sa drugarima iz naselja u “Radoje Domanović”. Nekako se sve u životu poklopi i prva četiri razreda proveo u Svetozaru, a druga četiri razreda u Radoju. Iz sadašnje perspektive lepo je imati dve male mature i toliko prijatelja. Što se tiče sporta par godina sam trenirao odbojku, dok takmičenja nisam voleo ali sam iz ljubavi prema geografiji izlazio i bio prvi u gradu.

Upisujem Prvu kragujevčku gimznaziju 2003. godine i zahvalan sam toj školi čemu me je sve naučila, tada je bilo teško, ali je kroz život bilo lakše. U gimnaziji sam bio pravi “štreber”, učio sam puno, išao na rođendane i igrao “Football Manager”, jedinu igricu koju sam u životu i igrao. Bio sam solidan učenik, dve godine jako vrlo dobar, dve godine odličan. Jedini žal iz tih dana je kada znam koji je potencijal i energija te generacije, a da se ta energija troši van granica naše Srbije.

Nije mu bilo lako da prvi put napusti Kragujevac i ode na studije u Niš, a tada su mu putovanja promenila i pogled na svet…

Nakon gimnazije, rešio sam da sledim trasu svoga oca i postanem inženjer telekomunikacija. Upisao sam Elektronski fakultet u Nišu, osamostalio se, živeo sam prve godine sam u Nišu, na Bulevaru, što bi moj otac rekao: “Blizu ti je sve sem onog zbog čega si dole”. Nisam želeo u dom, želeo sam da živim sam, po prvi put u životu. Ali živeti sam u gradu gde ne poznaješ puno ljudi me je nateralo da krenem da se aktivno uključim u društveni život grada Niša. Pristupio sam Volonterskom centru i trudio se da budem dobar član. Učestvovao sam u raznim akcijama, čuvao štićenike u domu bez roditeljskog staranja, učestovao na raznim seminarima. Velika empatija sa štićenicima, nepremostiva razlika u struci, navela me je da promenim udruženje građana i postanem član Omladinskog edukativnog centra, ali i odvela ka mojoj drugoj ljubavi, turizmu. Počeo sam da organizujem studentska putovanja, sam osmišljavao turu, sakupljao putnike, bio vodič, a zaradu trošio na druga putovanja. Smisao putovanja mi je promenio odlazak u Siriju, gde sam otišao samo sa jednim rancem i shvatio način na koji možeš da upoznaš druge kulture. Kasnije su se ređala putovanja od Maroka do Kube. Uvek za pravi odmor izaberem zemlju, koja će mi totalno okupirati misli i pružiti nova znanja. Od 2010 sam krenuo saradnju i sa klubom američkog fubala “Wild Boars”, gde sam pomogao prilikom odlaska u inostranstvo. 2011. sam imao više pečata u pasošu nego ocena u indeksu, ali sam 2012. imao više ocena u indeksu nego dana kada nisam učio. No, nisam bio loš student, završio sam sa prosekom 8,84, stekao puno prijatelja na poludecenijskom boravku u Nišu, tu su kolege iz sada uglavnom konkurentskih firmi, ali i profesora sa kojima i dan danas sarađujem.

Vratio se u Kragujevac, zaposlio u SBB i krenuo u osnivanje Nove Snage…

Vratio sam se u Kragujevac, dobio posao u struci, započeo drugi život. Davne 2008. pričao sa Nemanjom (Čalijom) o problemima u gradu, on je u međuvremenu upoznao još ljudi koji slično razmišljaju i tako je nastalo udruženje Nova snaga 2014. godine. Organizacija koja je spremna da politički deluje, za početak, u gradu Kragujevcu i za jako kratko vreme, već posle prvih izbora postala deo Skupštine grada i naša glavna prednost je međusobno dopunjavnje, a zajedno imamo isti cilj.

Protekli izbori doneli su nova iskustva, koja sada mogu da se maksimalno iskoriste…

Kada smo postali deo Skupštine grada 2016. godine osećao sam veliku obavezu i odgovornost samim činom što sam odbornik. Tamo me je najviše zabolela neaktivnost odbornika, pre svega vladajuće većine, čime je bukvalno odobrena vladavina par pojedinaca, gde se Skupština svela na usaglašavanje i odobravanje, a ne mesto za raspravu i zajedničko delovanje, gde vlast predlaže, a cela skupština diskutuje o predloženoj temi. Nekada omladinci, sada grupacija sa predstavnikom u Skupštini je naučila pravila, spremna je da se grupiše pre svega sa građanskim opcijama i da menja naš grad. U međuvremenu svi smo napredovali u svojim strukama, svi smo se razvili, poneki dobili porodice i ostvarili se u ulozi roditelja i kao takvi mladi, a već ostvareni, sa budnim sugrađanima, bez senke beogradskih lidera, krećemo da nikad aktivnije menjamo stvari. Do sada iz trenutne pozicije nije se moglo mnogo, ali opet sam dao sebe koliko sam mogao, pružao inicijativu, bez ikakve nadoknade unapredio rad skupštinske sale u vidu livestream prenosa sednica.

Nešić krajem februara dovodi velikog ruskog investitora u Kragujevac…

Uskoro dovodim IT giganta u Srbiju i o tome će biti više reči krajem tekućeg meseca. U SBB-u sam već skoro 5 godina, zadužen za centralnu i južnu Srbiju, za 20 gradova. Volim svoj posao i zaista uživam u njemu. Kad nešto volite onda je posao zadovoljstvo.
Takođe, 2016. sam osnovao sa mojim prijateljem Nikolom privatnu kompaniju koja je razvila svoj softver i mobilne aplikacije – Location4me Serbia, čiji je zadatak da kako stranci tako i naši državljani mogu da se upoznaju sa Srbijom. Tu sam spoznao stanje birokratije u Srbiji, koliko je teško probiti se, ali i svest ljudi. Dovoljno je reći da je aplikacija zanimljiva IT gigantu sa 6500 zaposlenih, a moram da ubeđujem npr. turističku organizaciju Kučeva ko smo mi i koji je naš potencijal.

Verujem da će se u Srbiji živeti bolje i boriću se za to dokle god budem imao snage. Verujem pre svega u nas i da ćemo se konačno probuditi, ne samo žaliti, već raditi i napredovati. Što mi budemo više napredovali u glavama time će i naše okruženje. Vreme je da se suočimo sa realnošću, podsetimo moralnih vrednosti i borimo zajedno!

Nikola ove godine zasniva i svoju porodicu, što predstavlja još jedan važan korak u njegovom životu.

Nakon dva ustanka san koji je srpski narod vekovima sanjao postao je java. Milošev Kragujevac postao je prestonica slobodne Srbije i tako zauvek ostao upisan u istorijsku građu naše zemlje.

Navijači Radničkog ”Crveni Đavoli” , koji godinama predstavljaju jedan od simbola modernog Kragujevca organizovano su učestvovali u obeležavanju ove godišnjice i svome gradu u slavu poklonili su mural.

Na muralu se nalazi knez Miloš Obrenović i mural se nalazi na Lepeničkom bulevaru kojim se stiže do Miloševog konaka.

Kako kažu ovim gestom žele da pokažu da su ponosni na bogatu istoriju našeg grada i da će kao i do sada davati sve od sebe da ponosno predstavlju grad u kome žive i da će pokolenjima koja dolaze ostaviti Kragujevac kojim će se ponositi.

MILOŠEVA VAROŠICA PRVA SRPSKA PRESTONICA!

Origami Elephant. Designed by Sipho Mabona, folded by me. Paper: 40cm x 40cm, biotop paper. #origami #origamielephant #paper #paperart #paperfolding #paperlicious #origamimodel #siphomabona #origamilovers #smihicorigami

A post shared by Stefan Mihić (@stefan_mihic) on Feb 7, 2018 at 10:43am PST

Kragujevačka Kajli Džener kako je lično zovem, tačnije Anđela Savićević Pešić (20) će podeliti sa našim čitaocima delić njenog mejk-ap sveta. Mlada kragujevčanka je vrlo primećena na sve popularnijem instagramu gde često postavlja svoje modne kombinacije, ali pre svega selfije na kojima se može videti njeno umeće sa šminkom. Navodi da svakodnevno dobija poruke mladih koji traže majk-ap savete na koje vrlo rado odgovara. Talenat je prepoznala još u osnovnoj školi, ali je sve postalo ozbiljnije u drugoj godini srednje škole.

Zavirite u delić njenog sveta!
www.instagram.com/savicevicangela

Šta je lepota?

Lepota u oku posmatrača, zavisi samo ko je posmatrač!

Kada je šminkanje u tvom slučaju dobilo ozbiljnu notu?

Počela sam veoma rano da eksperimentišem sa šminkom, još u osnovnoj školi. Ozbiljno sam shvatila u drugoj godini srednje škole kada sam dobila poruku koliko naplaćujem šminkanje. Do tada sam šminkala samo drugarice.

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Feb 28, 2018 at 3:15pm PST

Koji umetnici deluju inspirativno na tebe? 

Nikada nisam trazila inspiraciju u drugima. Trudim se da ispratim trendove, ali na svoj način.

Koju si tehniku najteže savladala?

Otvoreni cut crease, veoma lepa tehnika ali ne i moja omiljena jer oduzima dosta vremena, bar meni.

🤓

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Feb 2, 2018 at 12:32pm PST

Šta je po tvom mišljenju uvek u trendu?

Crveni karmin i lepa, negovana koža.

Zašto voliš šminku?

Šminku sam zavolela kada sam shvatila da ona ne služi samo da bi izgledali lepo ili sakrili nepravilnosti. Šminkanje je veoma zanimljiv hobi, ali i isplativ posao.

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Jan 27, 2018 at 12:01pm PST

 Kako bi opisala svoj stil? 

Uvek sam volela da spajam nespojivo. Nakit i šminka su neizbežni kao i naočare za sunce. Volim puno nakita, velike naočare, jaku šminku ali ne i napadne boje. Skoro sam počela da ubacujem boje kao što je roze, žuta, crvena ali se uvek vratim na moje sive, crne, maslinaste nijanse.Pored šminke, nakita i naočara za sunce obožavam i patike.
Najvažniji savet vezan za lepotu si dobila od?

Od mame, a to je da je lepa koža najbitnija. Ona se ceo život neguje i sve trikove u vezi nege lica sam naučila od nje.

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Jan 27, 2018 at 12:02pm PST

Čiji proizvodi su san svake devojke/žene?

Mislim da su sve devojke srećne što konačno većinu brendova možemo naći kod nas, nadam se da će ih biti još više. Nisam sigurna za ostale, ali bih ja mnogo volela da isprobam La Mer proizvode.

Greška u šminkanju na koju često nailaziš je? 

Nijansa pudera, ali moram da okrivim i naše drogerije jer uvezu nedovoljno nijansi,uvek izostave svetlije nijanse. Previše bronzera, konture su sada veoma moderne i svi ih obožavamo, ali neke devojke znaju da preteraju.

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Dec 16, 2017 at 12:26pm PST

Koje produkte kupuješ, a retko ih upotrebljavaš?

Retko kad mi se dogodi da neki proizvod zapostavim jer volim da isprobavam, to se dogodi samo ako mi se proizvod ne dopada. Rumenila ne koristim, kupujem zbog mušterija, ali baš retko, čak ga i retko ko traži.

U kojoj meri daješ savete i kako?

Dobijam baš dosta poruka na instagramu, uglavom od devojaka koje se nikada nisu šminkale. Pitanja su uglavnom slična, koji su proizvodi dobri za početnike, šta mislim o nekom proizvodu, šta ja koristim…Uvek se potrudim da svima dam odgovarajući savet jer mi je drago što pored toliko šminkera u našem gradu, traže savet baš od mene.

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Nov 24, 2017 at 11:33am PST

Tvoj instagram profil izgleda svetski, kada ga lično gledam uvek pomislim „ova devojka kao da nije odavde”! Gledajući iz tog ugla koga bi izdvojila sa instagrama da na tebe ostavlja sličan utisak? 

Obožavam kad vidim da se neko trudi oko instagram profila. Primećujem da se ljudi kod nas baš trude u poslednje vreme. Ima ih baš dosta, tako da ne bih mogla neke da izdvojim a neke ne, jer ih je stvarno dosta i mnogo mi je drago zbog toga.

 Mejk-ap trikovi koje bi podelila sa čitateljkama?

Obavezno skidanje šminke pred spavanje i da nikako ne kupuju fake šminku sa instagram profila. Ta šminka je veoma opasna za kožu, nije prošla nikakve provere. Za isti, čak i manji novac možete kupiti šminku koja je odlična, u bilo kojoj drogeriji. Znam ovo su više bili saveti nego trikovi, ali je mnogo važno da to podelim jer je ta šminka veoma opasna.
Kad je šminka u pitanju, koji je trend obeležio prošlu godinu, a šta misliš da će biti apsolutni hit u ovoj?

Definitivno highliter, nadam se da će obeležiti i ovu jer ga obožavam.

A post shared by Anđela Savićević Pešić (@savicevicangela) on Oct 21, 2017 at 11:43am PDT

Kragujevački bend UM INDIVIDUUM objavio je novi spot. Video je urađen za pesnu “Tuga s planina”.

Spot je producirao, režirao i montirao Darko Riot Andrić.

Muzika i tekst potipsiuje Dimitrije Savić, dok je aranžman delo celog benda. U spotu glume Katarina Dimić, Ana Ćirilović, Nađa Petuhov i Magdalena Burhan.

UM INDIVIDUUM

Vokal: Momcilo Knežević
Violina: Ivan Pantelić
Klavijature: Bogdan Đurić
Bubanj: Dušan Lazić
Bas: Ivan Radenković
Bek vokal: Đorđe Jakovljević
Vokal i gitara: Dimitrije Savić

Ovaj intervju posvećen je vrlo autentičnoj devojci i priči. Oduševljena našim gradom majka Anastasie se usudila na drastičan korak, a to je selidba u Kragujevac.  Mlada Anastasia Engelhardt je dokaz da  grad Kragujevac može da ima sve što je potrebno za život mlade devetnaestogodišnjakinje koja je veći deo svog života provela u Moskvi.  Svoje školovanje je nastavila u Ekonomskoj školi u kojoj se brzo uklopila, no tu se ne zaustavlja jer planira upis Ekonomskog fakulteta.  Uspela da uporedi Rusiju i Srbiju i otkrije kvalitete i nedostatke obe države.

U nastavku pročitajte kako se došlo do selidbe, o nedostacima Rusije i pogodnostima Srbije. Mlada novinarka i fotograf/bloger je uspela da iznese svoj stav o vrlo delikatnoj temi, a to je vršnjačko i  nasilje u porodici. 

Ko je Anastasia?

Ruskinja, devetnaest godina, rođena u Moskvi, Rusiji. Fotograf, fotoreporter, bloger.

SERBIA FASHION WEEK Street style Special thanks to Bojan @_kb_photo_ ✨✨

A post shared by Anastasia Engelhardt (@ima_gzb) on Apr 9, 2017 at 4:25pm PDT

Kako je ona iz Rusije završila u Kragujevcu?

Moja majka je došla u Srbiju 2015. godine kao turista i bila je oduševljena Srbijom. Neverovatna lepota prirode, izuzetna gostoljubivost ljudi i jaka ljubav Srba prema ruskom narodu uticala na odluku majke i iste godine sam sa porodicom preselila se u Kragujevac, koji se mnogo svideo mojoj majci zbog prelepih starih zgrada sa njihovom istorijom.

Šta to ima Rusija, a šta Srbija i kontra ?

Ukratko: Putin, Crveni trg, Hermitage i metro.
Obavezno moram da navedem slavu, religioznu proslavu, koji imaju samo Srbi. Bila sam prijatno iznenađena snažnim vezama rođaka ovde. Po mom mišljenju, odlično je kad postoji takav dan kada se svi rođaci okupljaju za istim stolom.

Analog slave u Rusiji je imendan. Nakon krstenja deca dobijaju crkveno ime. Imendan- sledećeg dana Svetog sa tvojim crkvenim imenom posle tvog rođendana. Obično se slavi u uskom krugu porodice.

Šta je u Rusiji prihvaćeno i normalno, a ovde nije?

U Rusiji je vaspitanje strogo. Decu uce da razgovaraju sa starim ljudima samo sa “Vi” I ta navika traje I traje godinama. U Srbiji, mladi ljudi slobodnije komuniciraju sa starijima cak sa “ti”, bilo li sa rođacima, prijateljima roditelja ili starijim kolegama.

U Srbiji se smatra da je normalno rukovati se sa ženama pri vidjanju ili upoznavanju, dok je u Rusiji takvo rukovanje uglavnom uobičajeno samo u poslovnom svetu.

Objasni nam svoju novinarsku karijeru, gde su tvoji počeci?

U Srbiji sam karijeru fotoreportera zapocela volontiranjem na srpskom portalu FotkajKg. Upoznala sam tim talentovanih i iskusnih fotografa i novinara koji su mi pomogli da savladam fotografisanje različitih kulturnih događaja I manifestacija. Za mene to je dragoceno iskustvo. Prošle godine sam bila pozvana da radim kao fotoreporter za jedno od najvećih ruskih medija u Srbiji – portal Jugoslovo. Skoro za godinu dana sam napisala više od 50 članka o takvim manfestacijama u Kragujevcu kao Velki školski čas, Dan grada, svetski dan muzike, filmski festival, Joakiminterfest, Šumadija fest,Jazz fest, Krack fest kao i fotoreportaže sa koncerata u Ummusu , Studentskom kulturnom centru, Domu Omladine kao i razne rejve, Garaže, Technogradi. Takođe sam radila sa portalom Russia Beyond, pravila sam fotografije i materijale o Kragujevcu.

Kojim se temama baviš?

Moje glavne teme su pregled kulturnih događaja, foto reportaže sa koncerata, izložbi, intervjui sa umetnicima, organizatorima događaja. Takođe volim da pišem o istoriji i svakodnevnom životu u Srbiji. Bilo bi sjajno napraviti rusko-srpski portal u Kragujevcu na dva jezika, o Kragujevcu. Na ovaj način bi mogli da privućemo više turista iz Rusije kao e studente za kulturnu razmenu. Takodje imam jedan medijski rusko-srpski projekat koji sam zamislila,planiram da krenem s njim krajem leta.

Šta najviše nervira u Kragujevcu, a šta oduševljava?

Volim tih, odmeren život. Kragujevčani uspevaju da urade sve i još imaju vremena da popiju 2 šoljice kafe sa društvom. U Moskvi bi to izgledalo sasvim drugačije, razgovori sa prijateljicom preko telefona sa šoljicom kafe na raskrsnici na putu do univerziteta.
Moja želja da vidim više zelenila i drveća u centru grada, zbog velikog kretanja automobila vazduh je mnogo prljav i težak. U Moskvi ima puno parkova i zelenila, uprkos činjenici da je to veliki grad sa vise od 12 miliona stanovnika.

Od skoro si stala na ludi kamen, šta za tebe predstavlja brak? Da li je precenjen?

Za mene brak je prvenstveno velika ljubav, razumevanje, odgovornost i podrška jedno drugom. Ne podržavam slobodnu ljubav i dovoljno sam konzervativna po tom pitanju. Ako u odnosu postoji harmonija, zašto takav odnos ne bi ozakonili?

Često sarađuješ sa Markom Stamatovićem, možeš li mi otkriti kako je on saznao za tebe i prepoznao tvoj talenat?

Zahvaljujući društvenoj mreži Facebook i kontaktima sa drugim fotografima. Marko je video moje radove na mojoj fb stranici i pozvao me da učestvujem na zajedničkoj izložbi sa Japancima “I am home“, koja se održala u avgustu prošle godine. Kao ljubitelj fotografija Marka i fan japanske kulture, bila sam veoma srećna da radim na ovom projektu.Posle uspešnog učešća, pomogala sam sa organizacijom prvog festivala pop kulture u Kragujevcu – Krack fest. Sada sam u ekipi Fotorame – jednog od najvećih festivala umetničke fotografije u Evropi, koji će se održati od 31. maja do 3. juna u Kragujevcu. Moram napomenuti da je jedan od gostiju i predavača je talentovana i širom sveta poznata fotografkinja iz Rusije.

Kako napreduje tvoja karijera na polju fotografije?

Prošle godine u aprilu moja fotografija je zauzela treće mesto na konkursu koji je održala Akademija umetnosti u Beogradu. Ove godine, moja fotografija u kategoriji arhitekture prošla u četvrtfinale na Siena International Photo Award, prestižnom međunarodnom konkursu fotografije,među više od 50 000 fotografija.

Da li vidiš potencijal za to u Kragujevcu? Kako?

Kragujevac je grad talentovanih fotografa, gde svako ima svoj stil. Verujem da je u gradu u kojem industrija i savremenost dolaze u kontakt sa starim gradom sa dugom istorijom, postoji potencijal za organizovanje raznih kulturnih događaja vezanih za fotografiju. Foto Klub Kragujevcu pravi izložbe u centru grada, kao i radionice fotografije za inkluzivne osobe,a foto klub Apolo sa predsednikom Markom Stamatovićem ima različite događaje i izložbe, uključujući i Fotorama festival. Studentski kulturni centar zajedno sa Gradom Kragujevcom organizuje i dovodi predavace za fotografske radionice. Mislim da Kragujevac ima sve šanse za par godina da postane kulturna prestonica Srbije, poput Sankt Peterburga u Rusiji.

Šta si skorije vreme uradila nešto prvi put?

Udala sam se.

Da li su principi drugo ime za predrasude, kako ih prevazilaziš?

Najbolja borba protiv stereotipa je davanje nekonvencionalnih i neočekivanih odgovora.
U Rusiji malo se bore protiv stereotipa, Rusi su prilično tolerantni prema tuđem mišljenjima, jer je naša zemlja mnogonacionalna sa različitim religijama i tradicijama.

Kako bi rešila problem vršnjačkog kao i nasilja u porodici?

Mediji igraju bitnu ulogu u vaspitanju i formiranju javnog mišljenja. Uz pomoć filmova,članaka i muzičkih spotova bez jakog nasilja, može se razviti kultura protiv nasilja.
Takođe specijalne radionice I konsultacije na temu nasilja u porodici bi pomogli informisanju ljudi o problemu i načinima za rešavanje takvog problema. Moj muž je učestvovao u tribini “Za nenasilne partnerske odnose” , gde se vodila debata o nasilju i načinu sprečavanja istog, a koju je tribinu organizovao Autonomni ženski centar.

Sto se tiče vršnjačkog nasilja,po mom mišljenju, ono se najčešće isoljava u socijalno ugroženim porodicama.Tinejdžeri ne vide perspective razvoja i ne rade ništa. U takvom slučaju gradska uprava igra važnu ulogu. Neophodno je organizovati besplatne radionice koji će pomagati, na primer u pisanju radne biografije, kurseve stranih jezika, jer agresiju treba pretvoriti u kreativnu aktivnost. Na primer, u Kragujevcu, Kancelarija za mlade organizuje mnoge slične aktivnosti zajedno sa drugim udruženjima.

Da li si ono što želiš da budeš? Da li smatraš da si na pravom putu da ostvariš svoje snove?

Moj moto je da budem najbolja verzija sebe. Ne postoje granice u kultivisanju sebe. Život je mnogo zanimljiv i uvek moze pronaći nesto novo. U Rusiji postoji izreka: Vek živi – vek uči.

Tvoje vreme kvalitetno trošiš na?

Dodatno obrazovanje: učestvujem u različitim radionicama, pohađam online kurseve, posećujem kulturne događajaje sa porodicom i prijateljima.

„Dok neko žuri da ode iz svog grada jer je nezadovoljan životom u njemu, drugi dolaze. Da, moguće je.”- autor intervjua.

U ovomesečnoj dozi talentovanih Kragujevčana predstavljam vam Jelenu Petrović. Ova dvadesetčetvorogodišnjakinja je student Građevinskog fakulteta u Beogradu, ali je svoj talenat razvila u našem gradu.

Kako navodi pored studija, bavi se crtanjem i slikanje. Još od malih nogu je pokazala veštinu, talenat ali i ljubav prema slikanju i crtanju. Sve je počelo još u osnovnoj školi kada je primetila da se njeni radovi razlikuju od radova svojih vršnjaka. Svoje prve samostalne i ozbiljnije radove ovekovečila je na zidovima svoje sobe kada je prvi put crtala po zidovima ono što je videla u bukvaru. Može se reći da je to bio prvi put kada se oslobodila treme da slika i crta na tako velikim površinama.
Svoj talenat gaji još od 5. godine. Tada su i njeni roditelji shvatili da je u pitanju nešto ozbiljno te su imali želju da je upišu u školu crtanja kako bi se njen talenat još više razvio. Međutim tada u u Kragujevcu nije postojala adekvatna škola za njen uzrast, pa je bila prinuđena da ide na radionice namenjene budućim studentima na kojima je dosta toga naučila.

Iver ne pada daleko od klade pa i nije čudna cinjenica da je svoj talenat pre svega nasledila od njenog dede, ali izjavila je da je sam talenat za slikanje zastupljen u celoj porodici. Inspiraciju nalazi u svemu, prirodi, ljudima, dešavanjima, građevinama. Teži da što pre završi fakultet, ali i da ovaj posao proširi što više.

 
Na pitanje da li  je sumnjala da u našoj državi može da živi od svog talenata izjavila je: „Posumnjala sam da u našoj državi ne mogu da živim od svoje umetnosti, kada sam upisala Građevinski fakultet. Ali i pored toga, pronašla sam način da crtanje ne zapostavim. Došla sam na ideju da svoj talenat ne iskazujem samo na papiru i zidu, već sam počela da iscrtavam i odevne predmete. ”

Njene radove možete videti na facebook stranici Space4Art i instagram profilu space4art.jp, a od skoro i na još jednom instagram profilu magicalgypsystore.

Nasa divna @liki_lajla nosi #magicalgypsystore Unicorn jaknicu 🦄! #magicalgypsystyle #magicalgypsystore #handmadeclothing #artclothing #bohochic #bohostyle #gypsysoul #bohogirl #wildsoul #freesoul #coachellastyle #unicornlover #bohounicorn #wolf #bohohats # #artjacket #bohojacket #colorfull #bohogirls #wolfspirit #magicalcreatures Info DM

A post shared by MagicalGypsyStore (@magicalgypsystore) on May 3, 2018 at 3:46am PDT

“She was born to be free, let her run wild in her own way and you will never lose her.” #spiritual #namaste #wildandfree #bubbles #magicalgypsystyle #magicalgypsystore #handmadeclothing #artclothing #bohochic #bohostyle #gypsysoul #bohogirl #wildsoul #freesoul Info DM

A post shared by MagicalGypsyStore (@magicalgypsystore) on Apr 21, 2018 at 8:35am PDT

“You can’t tame the spirit of someone who has magic in their veins.” #magicalgypsystyle #magicalgypsystore #handmadeclothing #artclothing #bohochic #bohostyle #gypsysoul #bohogirl #wildsoul #freesoul #coachellastyle #unicornlover #bohounicorn #wolf #bohohats # #artjacket #bohojacket #colorfull #bohogirls #wolfspirit #magicalcreatures Info DM

A post shared by MagicalGypsyStore (@magicalgypsystore) on Mar 29, 2018 at 5:29am PDT

“She was born to be free, let her run wild in her own way and you will never lose her.” #magicalgypsystyle #magicalgypsystore #handmadeclothing #artclothing #bohochic #bohostyle #gypsysoul #bohogirl #wildsoul #freesoul Info DM

A post shared by MagicalGypsyStore (@magicalgypsystore) on Mar 23, 2018 at 4:36am PDT

Kragujevac će ove godine prvi put imati predstavnika na najvećem dečijem muzičkom takmičenju – “Srbija u ritmu Evrope”.

„Srbija u ritmu Evrope“ je tradicionalno takmičenje na kome deca iz Srbije predstavljaju evropske države. Kragujevac će predstavljati Sofija Nemanjić, Nađa Čakarević, Marija Bošković, Neda Nikolić, Milica Simović, Nikolina Nikolić, Nađa Stolović, Kristina Simović i Anastasija Jovanović iz Plesnog kluba “Dolls” kao i dve vokalne solistkinje Lenka Stojčević i Farah Pepić.

Ukoliko Kragujevčanke pobede očekuje ih odlazak u zemlju koju predstavljaju – Kipar. Pobednik se dobija glasovima članova žirija iz svih gradova, ali i glasovima publike putem SMS poruka. Iz Plesnog kluba “Dolls” očekuju podršku Kragujevčana.

“Veoma nam je drago što smo mi baš predstavnici grada. Ako ste u mogućnosti ogromna podrška nam je potrebna tog dana. Želimo da pokažemo koliko talenata grad Kragujevac zapravo ima. Pomozite nam da ostvarimo svoj cilj i podržite nas”, poručuju iz Plesnog kluba “Dolls”.

Na takmičenju koje će biti održano 16. maja od 14 sati mladi talenti iz 22 grada Srbije, predstaviće 22 evropske zemlje. Program “Srbija u ritmu Evrope“ direktno će prenositi TV Prva.

Feminizam konačno ostavlja svoje tragove jer u porodičnom poslu porodice Milovanović „vlada” devojka. Reč je o Sanji Milovanović koja već godinama uspešno vodi jednu od najpopularnijih i najposećenijih kafana u gradu. Gradski Kvart je stalna stanica svim ljubiteljima beomskog života, ali i onih koji ne izlaze tako često. Svedok mnogih uspomena. Mesto početaka. Oaza provoda.

Milovanovići su otvorivši kafanu krenuli od daleko manjeg prostora koji sad postoji . Dobrim radom i strategijom uspeli su da se prošire, otvore i baštu i restoran Kvart koji se nalazi  pored. Ono po čemu se ova porodica izdvaja je i to što redovno organizuju humanitarne žurke. Članovima porodice Milovanović gosti prilaze kao prijateljima, nema distance pa je možda baš ta empatija katalizator njenog uspeha.

Kada se stvorila ideja da ti otvoriš kafanu?

Oduvek sam želela da se bavim privatnim poslom, a ideja da to bude kafana je proistekla iz tadašnjeg druženja sa velikom grupom prijatelja i stalnih izlazaka. Želela sam da napravim mesto koje će biti po svemu prema našem ukusu.

Zašto „Gradski Kvart”?

Ime kafane je smišljalo moje društvo, jedna od ideja je bila “Boemski Kvart“, ali smo se na kraju svi složili da bude “Gradski Kvart“.

Da li si očekivala i bila sigurna u uspeh ili si rizikovala?

Oba. Naravno da je svaki privatan posao veliki rizik. Istovremeno uvek sam smatrala da velikim radom i upornošću sve može da se postigne, samo treba imati strpljenja i vere.

Moraš priznati da su retki slučajevi da je žensko vlasnik kafane, da li si nailazila na mišljenja da to nije za ženu? Kako to prevažilaziš?

Verujem da ima ljudi koji misle da to nije za ženu, ali svi koji me poznaju u meni vide osobu koja se bavi poslom, a ne samo žensko. Mislim da žene mogu da budu uspešne u bilo kom poslu.

Veliku pomoć i podršku dobijaš od svoje porodice…lično sam svestan koliko i oni provode veći deo dana u Kvartu ili samoj bašti, planirajući dalje kako se unaprediti i nadmašiti sebe u tom poslu…koliko se promenio život tvoje porodice od kako „Kvart” postoji u vašim životima?

Da. Veliku pomoć i podršku imam od svoje porodice. I, naravno život svih nas se stalno menja. U početku smo sami zajedno iznosili šut, obrađivali grede, utovarali građu, farbali, krečili… Kasnije smo zajedno radili u šanku, konobarisali, kuvali, prali sudove od 4 ujutru… Nakon toga smo zajedno pravili planove, organizaciju za opstanak i proširenje. Sada između ostalog uživamo u letnjoj bašti, ali i dalje smo tu od ujutru do posle ponoći. Više ne postoji odvojen privatni život od posla. Ipak stalno smo svi zajedno.

Ispada kao da ti tražim da hvališ svog „konja”, ali po čemu je „Gradski Kvart” poseban, evidentno je jedna od najboljih kafana u gradu?

Ono što Kvart čini posebnim to su zaista divni, veseli gosti koji prave opuštenu, izvanrednu atmosferu.

U kojim trenucima si pomislila „Bože šta mi je sve ovo trebalo?” Zašto?

U trenucima kada samo moja porodica i ja bili jedini gosti u kafani…i tako nekoliko prvih meseci. Kao i kada smo čekali šta će gosti naručiti pa trčali da to i nabavimo, jer novca za zalihe nije bilo. Sada se ne kajemo zbog svega toga, zapravo, mnogo više cenimo sve ovo zbog perioda kada smo mislili ‘šta nam je ovo trebalo’.

Da li si ono što si želela da budeš? Da „Kvart” ne postoji gde bi Sanja bila?

Ko to zna. Još sam mlada za postizanje krajnjih ciljeva. Tek sam počela…

Kada je u pitanju noćni provod, šta svaki uspešni ugostitelj mora da ponudi i obezbedi svojim gostima?

Dobru muziku, atmosferu, uslugu i dobrodošlicu.

Nešto najsvežije u gradu je restoran „Kvart” koji je nedavno otvoren pored same kafane, možeš li ga našim čitaocima predstaviti i podeliti planove koje imate vezane za njega?

Restoran smo otvorili sa željom da obezbedimo gostima u prijatnom ambijentu provod uz malo tišu muziku i veoma dobru hranu. U restoranu će biti uživo muzika svako veče, a na jelovniku pored gurmanskih specijaliteta možete naći i laganiju hranu za svačiji ukus od doručka do večere. Takođe, u restoranu organizujemo sve vrste proslava do 180 ljudi.

https://www.facebook.com/RestoranKvart/

Kragujevački sastav UM INDIVIDUUM ima novi singl.

Radi se o pesmi “Moram uvek da sanjam”, autor teksta i muzike je Dimitrije Savić, dok je aranžman delo čitavog benda.

Svirali su:

Saksofon: Alen Petrin
Akustična gitara: Sava Mirović
Bek vokali: Jelena Simić, Čedomir Milojević, Marko Petković
Bas: Nemanja Ristović
Drum programming: Marko Petković
Vokal: Dimitrije Savić

Arsenal Fest 08, koji će biti održan 21, 22. i 23. juna u Kragujevcu, kompletirao je danas spisak izvođača i utvrdio satnicu na sve tri bine, pridruživši Viva Vox i Bad Copy imenima kakva su Editors, Texas, The Kills, Morcheeba, Disciplin A Kitschme, Marky Ramone, Letu štuke, Let 3…

Na Main Stage-u Arsenala 21. juna nastupaju redom legendarna Yu Grupa, indi rok bend The Kills, post-pank Editors i francuska rege senzacija Dub Inc, dok na Garden Stage-u prve večeri slušamo hardkor Dishumanity, kultni KBO!, legendarnog bubnjara Marky Ramone-a, „šumadijske Ramones“ Čovek bez sluha (ČBS), uvek provokativne Let 3 i Nikolu Vranjkovića.

Internacionalno uspešni Viva Vox i provokativni hiphoperi Bad Copy pridružiće se 22. juna na Main-u škotskim hitmejkerima Texas i Balkan pankerima Kultur Shock-u, dok druge večeri na Main-u nastupaju pank rok Pogon BGD, Balkan-dens-pank bend Maika, domaći Irci Irish Stew of Sindidun, metal-pankeri Mortal kombat, retropop Jinx, elektropop dvojac Nipplepeople i kultni rege Del Arno bend. Arsenalov Main 23. juna ugostiće Plavi orkestar, pankrok-dramenbejs Enter Shikari, trip hop pionire Morcheeba i kultnu Disciplin A Kitschme, dok su završne večeri festivala na Gardenu eklektični bend Organizam, Propaganda 117, (Nikola Pejaković) Kolja, kultne Letu štuke, reperi Stereo Banana, alternativni E-Play i Balkan sol pop muzičar Marko Louis. Arsenalov Explosive DJ Stage biće prava poslastica za sve ljubitelje elektronske muzike, jer nastupaju 21. juna Markwood & Hunckie, Kristijan Molnar i NTFO, 22. juna Edib D, Nexie i Miguel Bastida, a 23. juna Battric & MIVU, Olivian Nour i Rossko.

21.6.

Main

21:15 – 22:30 YU GRUPA

23:00 – 00:15 THE KILLS

00:45 – 02:00 EDITORS

02:30 – 03:45 DUB INC

Garden

20:15 – 20:35 Pobednik Bunta

20:45 – 21:15 DISHUMANITY

21:30 – 22:15 KBO!

22:30 – 23:45 MARKY RAMONE

00:00 – 01:00 ČBS

01:15 – 02:30 LET 3

02:45 – 04:00 NIKOLA VRANJKOVIĆ

Explosive DJ

23:00 – 00:30 Markwood & Hunckie (Kragujevac)

00:30 – 02:00 Kristijan Molnar ( Beograd)

02:00 – 04:00 NTFO ( Romania )

22.6.

Main

21:30 – 22:45 VIVA VOX

23:15 – 00:30 TEXAS

00:45 – 02:00 BAD COPY

02:15 – 03:30 KULTUR SHOCK

Garden

20:30-20:50 Pobednik Bunta

21:00 – 21:30 POGONBGD

21:45 – 22:15 MAiKA

22:30 – 23:15 IRISH STEW OF SINDIDUN

23:30 – 00:45 MORTAL KOMBAT

01:00 – 02:15 JINX

02:30 – 03:15 NIPPLEPEOPLE

03:30 – 04:30 DEL ARNO BAND

Explosive DJ

23:00 – 01:00 Edib D ( Bosna i Hercegovina )

01:00 – 03:00 Nexie (Beograd) 03:00 – 05:00 MIGUEL BASTIDA (Spain)

23.6.

Main

21:30 – 22:45 PLAVI ORKESTAR

23:00 – 00:15 ENTER SHIKARI

00:45 – 02:00 MORCHEEBA

02:30 – 03:45 DISCIPLIN A KITCHME

Garden

20:30 – 20:50 Pobednik Bunta

21:00 – 21:30 ORGANIZAM

21:45 – 22:30 PROPAGANDA 117

22:45 – 23:45 KOLJA

00:00 – 01:15 LETU ŠTUKE

01:30 – 02:15 STEREO BANANA

02:30 – 03:30 E PLAY

03:45 – 05:00 MARKO LOUIS

Explosive DJ

00:00 – 02:00 Battric & MiVU ( Kosovska Mitrovica )

02:00 – 04:00 Olivian Nour (Romania)

04:00 – 06:00 ROSSKO (England)

Nekadašnji gitarista kultnog američkog pank bend Bad Religion Greg Hetson biće u bendu Marky Ramonea, bubnjara legendarnih Ramonesa, koji nastupa 21. juna na Arsenal Festu u Kragujevcu!

“Greg Hetson iz Bad Religion preuzeće gitaru na evropskoj turneji koja nam predstoji. Vidimo se uskoro”, proučio je nedavno Marky Ramone na svom fejsbuku, dok je Hetson povodom svirki sa Marky Ramone’s Blitzkrieg na svom fejsu poručio: “Biće ovo kul leto”.

Gitarista kalifornijskih bendova Redd Kross i Circle Jerks, Hetson se pridružio obnovljenim Bad Religion 1984. godine, i potom je svirao na svim njihovim albumima, kao što su kultni “Suffer” (1988), “No Control” (1989), “Against The Grain” (1990)…, do odlaska iz benda 2013. godine. Hetson je poznat po energičnom prisustvu na bini.

“U početku sam samo stajao, a publika je buljila u mene, pa sam mislio ‘Oh, ne. Gledaju mi u prste i znaće da ne znam da sviram, trebalo bi da se krećem!’ Zato sam razvio svoje razvio svoje scenske pokrete“, rekao je Hetson.

Mary Ramone nastupa Arsenalovom Garden Stage-u 21. juna, kada su i KBO!, ČBS, Nikola Vranjković, Let 3… dok su prve večeri na Main Stage-u Yu grupa, The Kills, Editors i Dub Inc. Na Arsenalu 22. i 23. juna nastupaju i Texas, Kultur Shock, Enter Shikari, Morcheeba, Disciplin A Kitschme…

Kragujevački sastav UM INDIVIDUUM ima novi singl.

Radi se o pesmi “Pokloni mi ljubav”, autor teksta i muzike je Dimitrije Savić, dok je aranžman delo čitavog benda.

Svirali su:

Vokal: Moca Knežević
Gitara i bas gitara: Nikola Milovanović
Violina: Ivan Pantelić
Drum programming: Marko Petković

Legendarne rok grupe “Galija” i “Osvajači” održaće 20. juna od 21 sat besplatan koncert u prostoru Kneževog arsenala, povodom dva veka od proglašenja Kragujevca za prestonicu Srbije.

Galija je jedna od najistaknutijih grupa domaćeg rokenrola, koja iza sebe ima 40 godina dugu fascinantnu diskografsku karijeru, prepunu hitova i istinskih klasika kakvi su “Gospi”, “Decimen”, “Burna pijana noć”, “Još uvek sanjam”, “Skadarska”, “Trube”, “Da li si spavala”, “Da me nisi”… Galija je nedavno objavila novi album “U raju iznad oblaka”.

Pored toga što su prvorazredna koncertna atrakcija, hard rok Osvajači istaknuto mesto na domaćoj sceni zauzeli su albumima “Krv i led” (1990), “Sam” (1995) i “Vrelina” (2000), odnosno nezaboravnim hitovima “Možda nebo zna”, “S kim čekaš dan”, “Maska”, “Samo ti”, “Minut ćutanja”…

Koncert će biti održan uz podršku Grada Kragujevca i Arsenal Festa, koji sledi u istom prostoru 21, 22. i 23. juna.