Predstavi nam se u nekoliko rečenica na što originalniji način?

„Svaka osoba na ovom svetu je jedinstvena. Dakle, ja, ovakva kakva sam, ne postojim ni u kakvom drugačijem obliku ili izdanju. Niti ću ikada postojati. Imam ovo telo, ovaj mozak i ovo vreme. Ne slučajno. I to je ogromna odgovornost. Biti jedinstven , znači da se od mene očekuje da uradim stvari koje nijedna druga osoba ne bi uradila da je na mom mestu. Odnosno sve što radim i što ću uraditi definiše moje „ja“ i razlikuje me od ostatka sveta i uopšte celog univerzuma.Dakle-ja sam rezultat svojih odluka, želja, nadanja, poraza i pobeda.“

Zašto Italija, Firenca, a ne Srbija, Beograd?

„Sve je počelo još u osnovnoj školi. Sećam se da sam se spremala za prijemni ispit srednje škole, i govorila kako ću studirati arhitekturu u Italiji , dok su reakcije porodice uglavnom bile, sve je to super, daj prvo upiši i završi srednju, za studije ima vremena. Niko mi nije verovao da ću stvarno to i da uradim,  dok zaista sa 17 godina, nisam počela da učim italijanski jezik. Nakon završene Prve Tehničke škole, dok su se drugi upisivali na fakultete, ja sam i dalje učila i išla na sve ili ništa sa prijemnim ispitom, na italijanskom jeziku, u Firenci, koji je bio početkom septembra. Eto, tada sam i prvi put posetila grad u kome danas živim.

Zašto Firenca, a ne Beograd.. Apropo priče od malopre, do Firence sam stigla sistemom eliminacije, ne Rim, ne Milano, hajde da probamo tu Toskanu. U suštini nemam ništa protiv beogradskog arhitektonskog fakulteta,jednostavno osetila sam  da je moj trenutak da odem, vidim, naučim i uradim nešto drugačije.“

Koje predrasude su pratile tvoj dolazak u Italiju,kada smo mi u pitanju?

„ Ljudi u Srbiji, generalno, imaju problem sa tim da je sve drugačije loše, a onda sa druge strane žele neke promene. Osporavaće te u pokušajima i dičiti se tvojim uspesima. Otežavaće ti napore, i pomagati kada ti to više nije potrebno. Živimo sa usađenim predrasudama i lažnim patriotizmom. Patriotizam je ono kada u svakom od svojih najbližih ostaviš deo svoje duše, i onda odlučiš da odeš. Moramo shvatiti da su propusti, padovi, nepravde, gubici i greške neophodni u procesu učenja.Moj karakter je takav da prihvatim svaku kritiku, ali na krajuuvek isteram po svome, čak i po cenu lošeg ishoda. Vrlina ili mana, pokazaće vreme.“

Kakvi su Italijani,da li su vladari stila, kako se kaže?

Po mom mišljenju, titulu nose muška populacija i žene u 40-tim godinama. To su zaista pravi primeri neke naše ideje o italijanskoj modi. Mlađe generacije kao da stalno žure, nabacaju na sebe prvo što dohvate i to je to. Takav nam je valjda ritam postavio sadašnji način života, pa se to pored izraza na licima, odražava i na način oblačenja.“

 Omiljena mesta u Kragujevcu su ti,au Firenci?

„ Najbolje svirke, veselo društvo i odlična atmosfera  uvek su bili u „Twistu“. Nažalost, sada je zatvoren,ali to je mesto za koje me veže toliko lepih uspomena i kome sam se uvek rado vraćala. Naravno, nikako ne zaobilazim kafanu, kada god sam u prilici, jer ona je nešto što karakteriše naš pojam izlaska, i nešto čega nema nigde drugde u svetu.
Što se tiče Firence, izlasci su dosta drugačiji. Oni imaju tako te neke male barove, gde ćeš naručiti vino, izaći na trg ispred sa čašom u ruci i piti sa prijateljima..Ili pak, ako si za neki „ozbiljniji“ izlazak, tu su naravno klubovi, gde moraš biti spreman na veliki broj turista koji su tu, eto, kao da im je poslednja noć u životu.. I onda koliko god taj klub lepo izgledao, ljudi su ti koji stvaraju atmosferu.. Au tome nema boljih od nas, Srba.“

Koliko je , u ovom ludom vremenu, bitno obrazovanje za mladog čoveka?

„ Mladi ljudi moraju shvatiti da je škola samo početak obrazovanja i da se znanje stiče polako i celog života, stepenik po stepenik. Znanje vam daje priliku da sebi stvorite izbore, daje snagu da ne budete nezadovoljni i pomaže u istrajnosti i odlučnosti. Kada shvatite da ga morate nadograđivati celog života, tek tada ćete imati sigurnost i uspeti da unovčite stečeno obrazovanje. Nažalost, vreme je trenutno ne tako sjajno, čini mi se kao da smo zapeli na nekom stepeniku i izgubili iz vida zvezdu vodilju. Cenim da smo jedna zaista pametna nacija, imamo puno mladih talenata različitih opredeljenja i ja iskreno verujem da ćemo zajedno uspeti da napravimo taj jedan korak unapred, a onda nas više niko ne može zaustaviti.“

Uz čije pesme „ lomiš čaše od kristala“?

„ Moja porodica i prijatelji su u suštini veliki boemi, uvek smo jedni od najveselijih u kafani tako da se zaista neretko desi da se slomi koja čaša..Volim starogradske pesme uz tamburicu, a ne ustežem se da častim muziku i naručim pesmu starog, dobrog Tozovca..tu nikada nema greške.“

Šta planiraš, kada završiš studije?

„ Po prirodi sam jako avanturističkog duha, i nekako sve bih da vidim, probam, naučim. Skoro sam sigurna da se neću ovde zaustaviti, čak planiram i u toku studija da odem na razmenu u neku drugu državu, na godinu dana. Gde će to biti, zaista ne znam, ali u izboru, pored naravno arhitekture, u obzir uzimam i jezik, kulturu i istoriju nekog naroda.. Zato se uopšte ne bih začudila, ukoliko biste me kroz par godina, nakon završenih studija, zatekli i na drugom kontinentu.
Nakon svega toga, možda i ponovo u Srbiji? „

Koje jelo umeš da pripremiš sama?

„ Jako zanimljivo pitanje,  s obzirom  na to da trenutno,  dok pišem odgovore, jedem maminu pitu koju sam donela iz Srbije. Šalu na stranu, dok nisam došla u Italiju, nikada nisam imala potrebe da kuvam, iako sam se stalno „muvala“ po kuhinji kad god bi nešto zamirisalo.. Moji pokušaji od pre 3 godine zaista su bili razočaravajući, čak dotle da nisam znala koliko vremena treba za skuvano jaje. Malo po malo, sada bih već mogla da se pohvalim nekom od neprevaziđenih italijanskih testenina ili piletinom sa pirinčem u kariju. I naravno, uvek postoje zalihe gotovih pizza u zamrzivaču.. Bože moj, ako mogu Italijani što ne bih i ja.

 Kako ocenjuješ italijanske momke u odnosu na srpske?

„ Paaa neka slaba sedmica.. nije lako igrati protiv srpskog šarma.“

Piše: Mario Badjuk

Pre 40 godina pet novih, crvenih „zastava“ – četiri bez zadnjeg sedišta i jedna u punom fabričkom sjaju, sa nadimkom “salonac”, krenulo je iz Kragujevca na put dug 11.000 kilometara do Kilimandžara.

Ponos tadašnje jugoslovenske autoindustrije odlično se pokazao tokom putovanja i pored teškog terena koji je prošao bez većih kvarova, a uspelo mu je nešto čime retko koji drugi evropski automobil može da se pohvali – te 1975. došao je do zabačenih krajeva Afrike gde mnogi nisu imali ni košulju na leđima, a kamoli da su videli putnički automobil.

Na ideju da promoviše fabriku “Zastava” iz Kragujevca došao je prof dr Milan Rakočević i tajming mu je bio savršen, budući da je 1975. bila relativno mirna godina na afričkom kontinentu, tadašnja SFRJ bila je važna sila u pokretu Nesvrstanih, mnoge jugoslovenske firme su tada radile na Crnom kontinentu, a jugoslovenski crveni pasoš je otvarao mnoga vrata.

Ekipu “KK” ekspedicije koja je trebalo da prođe kroz Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju, su činili vođa ekspedicije Branimir Perić Džo, organizator Milan Rakočević, pomoćnik organizatora Ginka Milinković kao i automehaničari iz “Zastave” Slobodan Nikolić i MIodrag Barlov.

Njima su se pridružili i novinar “Ilustrovane politike” Dušan Sekulić, novinar “Večernjih novosti” i “Borbe” Bogdan Šekler, novinar “Vjesnika” iz Zagreba Joža Vlahović, kamerman Bratislav Grbić, reditelj Branko Baletić i fotoreporter Miroljub Jelesijević.

Šekler i Sekulić kasnije su napisali dve knjige o ekspediciji – “Džambo Afriko” i “Putokaz za jug”, Baletić je režirao film “Kragujevac – Kilimandžaro”, a Jelesijevićeve fotografije crvene “zastave” u pesku i egzotici Afrike, a naročito ona sa “Zastavom” na obali Indijskog okeana iza raskošne crnopute manekenke Vini Kibuja, u mnogome su pomogle prodaju ovog automobila.

– Pripreme su trajale nekoliko meseci. Prvo smo napravili plan puta i spisak svih neophodnih stvari, a onda smo otišli u “Zastavu” sa predlogom da se ta ekspedicija zaista ostvari. Čelnici te komanije su bili zainteresovani da promovišu svoje automobile u afričkim zemljama – rekao je Rakočević.

Na poziv Zastave odazvali su se sponzori – Tigar, Modriča i više malih fabrika. Na put je krenulo pet novih, crvenih “stojadina” koji su bili oblepljeni ukrasnim nalepnicama, a sedišta su bila izrađena od specijalnog materijala kako bi članovi ekpedicije lakše podneli njihovu vrelinu na pustinjskim temperaturama.

Iako su se često zaglavljivali u pesku, trpeli visoke temperature, nepostojeće puteve, većih tehničkih problema nije bilo.

– To je ono što je ovu ekpediciju učinilo dosta slavnom, jer su mnogi očekivali da će ovi mali automobili kojima smo krenuli imati dosta problema u pustinjskim uslovima, ali eto pokazali su se kao izdržljivi i odlični – rekao je Rakočević.

Zanimljivo je i da ekspedicija nije imala radio vezu, već su komunicirali preko interne signalizacije – četiri migavca koja rade ukazivala su na problematičan put zbog čega bi se automobili koji su vozili na određenoj udaljenosti jedan od drugog vraćali u kolonu i na gurku, turiranje, spretnost a ponekad i čistu sreću prelazili teške i opasne deonice.

– Anegdota sa ekspedicije u koju smo krenuli nepripremljeni za ono što nas čeka ima mnogo, a ono čega ja sećam jeste da sam na toj ekspediciji koja je trajala 48 dana oslabio 14 kilograma – ispričao je Tanjugu Jelesijević.

– Bilo je to neponovljivo iskustvo i ja sam se lepo proveo, uz velike muke – dodaje on smejući se.

Jedno od dražih sećanja su mu Titovi bunari usred Nubijske pustinje koje je u najsurovijem delu Sahare bušila tadašnja firma Gero sonda, tu je potom i priča o mravinjacima pored puta koje je Šekler, lekar ekipe, zamenio za skulpture ali i trenutak kada se, posle napornog dana vožnje i noći provedene u ispijanju viskija, probudio na suvozačevom sedištu i video – ćurke.

– Pitam ja Duleta (Dušana Sekulića), šta je ovo? Otkud ćurke u Africi? A on mi na to kaže da su to nojevi koji trče istom brzinom kao i naš auto – ispričao je Jelesijević.

Manekenku Kibuju našli su preko ambasade u Najrobiju gde je Jelesijević uživao u zadirkivanju britanskih gostiju u hotelu koji su naprasno nestajali sa bazena gde su pili čaj u pet čim bi on i drugi članovi ekipe sa Kibujom i njenom prijateljicom uleteli u bazen.

– To sam najviše voleo, da posle celog dana snimanja odem na čaj i kolačiće i uskočim u bazen sa crnkinjom i nateram Engleze, koji mi nisu simpatični, da se pokupe i odu – kaže Jelesijević.

– Bila je to odlično organizovana ekspedicija, iskustvo za ceo život i nešto što je danas nemoguće organizovati jer bi nas pobili džihadisti i fanatici – kaže on i dodaje da ih je sve Bog čuvao i aranđel Mihailo čiju je kapelu video u Asuanu.

Ekspedicija je završena “osvajanjem” Kilimandžara i povratkom u Jugoslaviju. Automobili su se vratili brodom a članovi ekipe avionom. Posledica afričke avanture bila je otvaranje vrata domaćoj auto industriji za tržište severne Afrike i prilično interesovanje za ovaj automobil u Jugoslaviji.

Posle 40 godina od ovog poduhvata blede slike, impresije i lična osećanja.

– Najvažnija misao koja me progoni je zapravo sudbina moćne “Zastave” – rekao je Baletić Tanjugu.

Rampa i ležeći policajac

Tu je i priča o noćnoj vožnji za Najrobi kada su naišli na “rampu” na putu za koju se ispostavilo da su dve žirafe a potom i “ležećeg policajca” koji je zapravo bio piton.

– Stali smo, okrenuli se i videli da smo prešli preko njega a njemu ništa. Samo je prešao put – ispričao je smejući se Jelesijević.

Gaće za poglavicu

Jedna od internih priča koje ljubitelji “Zastave” rado pričaju je i ta da je Jelesijević jednom lokalnom komandantu dao gaće. Nisu u pitanju bile gaće, kaže, već čalma.

– Kada smo ušli u južni Sudan gde je građanski rat već postojao, komandant je bio Džon Garang. Taj Garang je na sebi imao samo vojnu torbicu i ništa više. Džon Garang bez gaća. Mi smo tuda prolazili, kroz deo Sudana gde žive Dinge, pleme gde su svi visoki preko dva metra. Ali su svi goli, težak jad i beda. Sada imaju svoju državu. No, tada, gde god mi stanemo oni se pojave iz sušnjaka. I ne možeš da se sa njima sporazumeš, jedva nekako rukama i nogama. Vidim ja on nešto priča i hoće nešto iz kola. A mi smo svi bili zamotani k’o Arapi zbog peska i prašine. On je video jedno parče platna, čalmu, kako stoji u kolima. Ja mu je dam, a oni navalili da mi se revanširaju jaretom. Jedva se nekako ispetljasmo. Garang je verovatno postao poglavica i imao je gaće – ispričao je Jelesijević.

Propast “Zastave” simbol propadanja SFRJ

Ranih 1970-ih pojava “fiće”, a kasnije popularnog “keca”, izmenili su mentalnu mapu stanovnika Jugoslavije. Naftni bum, niska, gotovo svima dostupna cena „fiće“ učinili su veliki demokratski iskorak – ljudi su mogli da putuju širom države. Naš pasoš je bio prohodan i stotine hiljada ljudi pronašlo je posao u inostranstvu. Te velike migracije otvorile su ogromne mogućnosti kako za privatnu inicijativu tako i za turistička, naučna i ostala putovanja.

Kragujevačka “Zastava” je zapravo hranila dobar deo Srbije a kroz kooperaciju i Jugoslavije. Mali “fića” (iako tada već tehnološki zastareo) bio je najveći demokratski iskorak u tom periodu razvoja naše države.

– To je bilo sjajno za auto, za fabriku, ali nedovoljno za jedno društvo, to jest državu. Naime, na tužnoj kasnijoj sudbini “Zastave” koja nije propala u časnoj borbi sa konkurentima već zbog neznanja, gluposti i osionosti vladajuće elite naslućivala se i sudbina Srbije – dodao je Baletić.

Postojeći ekonomski sistem, ograničen samoupravnim socijalizmom, nedostatak anticipacije uništili su fabriku koja je godišnje izbacivala na tržište oko 180.000 vozila, a u kooperaciji sa Italijom i Sovjetskim Savezom blizu 210.000 jedinica. Dakle, dnevno po 700-800 vozila. Pokazalo se kasnije da je taj gigant bio preveliki zalogaj za društvenu svest, dostignuti nivo demokratije i dogovornu ekonomiju i nezrelu političku elitu.

Sami smo uništili tu fabriku, odsekli moćnu granu na kojoj smo bili i tresnuli o tlo. Sve ono što se posle toga događalo u Srbiji samo je potvrdilo tu liniju samouništenja, nezrelost jednog društva da se uhvati u koštac sa vremenom i u krajnjem sa civilizacijom.

Zbogom “Zastavo”.

FOTO: Miloš Jelesijević

U Srbiji, opterećenoj problemima ekonomske i političke prirode situacija stoji tako da se veliki broj nas na pomen kulture ili umetnosti hvata za revolver. Svako vreme, pa i ovo u kome živimo, pored problema i sistema leva ruka – desni džep, donosi i one ljude koji ovaj svet hoće da menjaju. Kada, ako ne sada i gde, ako ne u Kragujevcu, samo su neka od retoričkih pitanja koja je naša sagovornica postavila sebi pre nego se upustila u, mnogi će reći, nemoguću misiju. Ona je studentkinja kragujevačkog FILUM-a, voli umetnost i bavi se fotografijom. Sa dečijom iskrenošću, entuzijazmom i pogledom na svet pun nepravdi, u kombinaciji sa energijom revolucionara i u saradnji sa ljudima koji dele iste vrednosti, ona uporno i vredno radi da jedan zapušten i godinama zanemarivan deo grada na Lepenici pretvori u sedište kragujevačkih umetnika. U najkraćem, reč je o inicijativi u već poodmakloj fazi koja će za krajnji rezultat imati pretvaranje Čaurnice u prostor pod kontrolom Društveno – kulturnog centra Kragujevca (DKCK) – organizacije ljudi sa drugačijim pogledom na svet, lišenih svih zabluda i predrasuda modernog doba. Naš današnji sagovornik, Ana Rajčić, šef tima za marketing i odnose sa javnošću DKCK-a, odgovara na pitanja koja se u osnovi tiču projekta na kome radi i predstojećih događaja čija je realizacija planirana u okviru projekta o kome govorimo, a koji će naš grad u moru drugih gradova izdvojiti i predstaviti ga svetu kao grad u kome ideje mladih ljudi postaju stvarnost, grad u kome treba živeti i u kome treba stvarati.

Ritam Grada: Šta je Društveno – kulturni centar Kragujevca?
Ana Rajčić: To će biti krovna organizacija kulturno – umetničkih organizacija u gradu. Trenutno, rukovodećim telom možemo smatrati udruženje MATDE ( eng: Savremena Umetnost Kroz Drugačije Opažanje) koje je osnovano pre skoro dve godine, kome i sama pripadam, a koje je pokretač glavnog projekta – Društveno – kulturnog centra Kragujevca. Na samom početku, ideja nam je bila da Društveno – kulturni centar Kragujevca funkcioniše kao organizacija koja će okupljati sve umetnike i sva umetnička uduženja i da pritom ima svoj jedinstven prostor u današnjoj Čaurnici kojim bi se služili, odnosno koji bi bio stavljen na raspolaganje svim tim umetnicima i umetničkim uduženjima.

Ritam Grada: Kako ste došli na tu ideju?
Ana Rajčić: Na ovu ideju smo došli usled očiglednog nedostatka prostora na kome bi se održavale prezentacije i, uopšte, izvođenje, jer izvođačka umetnost sama po sebi iziskuje prezentacije i izvođenje. Tačno je da se umetnost može bilo gde izvoditi: u prirodi, na travi, itd., ali na primer, klimatski uslovi tokom zime to ne dozvoljavaju, dok sa druge strane postoji taj estetski nivo umetnosti koji zahteva zatvorene prostore za određene realizacije. Osim toga, gradu su potrebne i umetničke radionice za koje takođe potreban organizovani prostor, koga nema.

Ritam Grada: Ako govorimo o zatvorenom prostoru, ja moram da primetim da prostor Čaurnice ne deluje zatvoreno, u bukvalnom smislu, već deluje, ako smem da primetim, kao da ga je NATO pogodio ’99. godine, takođe, u bukvalnom smislu. Šta sa tim? Je l’ niste mogli nešto drugo da izaberete? Zašto baš Čaurnica?
Ana Rajčić: Zato što je to centar samog grada, tj. centar odakle se Kragujevac razvijao. Te fabrike su srž grada. Sve to ima i svoj istorijski značaj. Želimo da nekadašnji centar grada pretvorimo u centar kulture danas.

Ritam Grada: Ali, složićeš se, da bi taj prostor bio zatvoren, trebalo bi ga zatvoriti. Kako?
Ana Rajčić: Slažem se. Postoji i ta problematika. Još nije urušeno, ali deluje kao da će da se uruši. Naravno, šalim se, prostor je apsoluto bezbedan po ljude, ali nema prozora, nema vrata i to treba obezbediti i popraviti. Na spratu, gde je nekad bio studio, takođe nema ni prozora, ni vrata, što takođe želimo da rešimo. U najkraćem, ima više ulaza i izlaza koji moraju da se regulišu. Osim toga, nema ni struje, odnosno instalacija. Nestale su, počupane su, sklonjene su. Kao i u svakom uređenom prostoru, trebalo bi napraviti i jedan WC. Ako hoćete precizno, tom prostoru je potrebno jedno dobro sređivanje.

Ritam Grada: Za sve to je potrebna velika borba i veliki novac. Informacije koje sam prikupio govore i o postojanju ideja da se ceo prostor dovede u red omladinskim radnim akcijama. Opasne su to ideje. Ima li u tome istine i, ako može kratko, kojim metodološkim pristupom nameravate da priđete problemu.
Ana Rajčić: Ključna reč je mobilizacija mladih ljudi. Naime, zbog problema sa prozorima, odnosno sa nedostatkom prozora javlja se problem sa prašinom koja ulazi u sam prostor, pa je sve to potrebno povremeno čistiti. U tome smo već imali pomoć i nadamo se da ćemo je imati i ubuduće. Zaista mislim da bi bilo pametno i da bi bilo lepo da se organizuju radne akcije koje bi imale i svoj zabavni deo, gde bi smo sve to očistili i popravili.

Ritam Grada: Govoriš o moblizaciji javnosti, u prvom redu mladih, što bi imalo za cilj sređivanje prostora. Bez sumnje, na tom polju mediji mogu odigrati glavnu ulogu. Kakva je vaša saradnja sa medijima u gradu do sada?
Ana Rajčić: Do sada smo imali nekoliko pojavljivanja na televiziji Kragujevac i radio Kragujevcu. U susret nam je izašao radio Bravo i radio 9. Nadam se da nisam ni jedan medij izostavila. Interesovanje se povećava i smatram da je dobro što se koliko – toliko čujemo i vidimo.

Ritam Grada: Da li na ovom projetku imate podršku grada, odnosno da li ste tražili neki novac i da li ste ga dobili?
Ana Rajčić: Nismo ga ni tražili, ni dobili. Za početak su nam ustupili taj prostor da organizujemo ove tri manifestacije, dve koje su već održane i treća koja je zakazana za 30. april. Posle toga ćemo, nadam se, imati odluku kojom nam se taj prostor ustupa na privremeno korišćenje i dozvolu da prostor sređujemo i popravljamo. Sve u svemu, može se reći da je grad na neki način prepoznao značaj projekta i podržao ga.

Tri kulturna događaja u Čaurnici

Ritam Grada: Rekla si da je prostor ustupljen za svega tri manifestacije, tri događaja, od kojih su se dva već održala, a treći je zakazan za 30. april. Predlažem da krenemo od prve manifestacije. Šta ste organizovali i šta možemo da očekujemo 30. aprila?
Ana Rajčić: Prva akcija održana je 14. februara, na svetog Trifuna i simbolično je nazvana „Ljubav = kultura“. Ovoj akciji prethodilo je rasčićavanje. To do tada niko nije čistio. Na tom poslu pomogli su nam ljudi iz Eko parka „Ilina voda“, kojima i ovom prilikom izražavam zahvalnost. Na sam dan 14. februara organizovali smo akustičnu svirku gde su se publici predstavili umetnici: Aca Pejčić Pile, Saša Ranković, Ivan – Gitara i Miloš Petrović, na kontrabasu. Ujedno, bila je to prilika da se organizuje i donatorska prodaja kuvanog vina i čaja. Druga akcija održana je 20. marta, na dan ravnodnevnice, a pod nazivom „Ravnodnevnica umetnosti“. Program je bio malo kompleksniji i obeležio ga je kontrast, ponovo iz razloga simbolike, a povodom ravnodnevnice. Marko Stamatović i Marko Dašić održali su izložbu fotografija, gde je Stamatović imao analogne fotografije, a u kontrastu na to, Dašić je izlagao digatlne fotografije. Tog dana, održan je i multimedijalni performans gde je došlo do simbioze više umetnosti – muzike, slikarstva i pisanja. Trajalo je simboličnih 24 minuta, usnimljeno je sa devet kamera i finalni proizvod dobijen montažom biće upravo ono što smo radili – multimedijalni performans. Na kraju, u večernjim satima organizovali smo Dram’En’Bejs, opet u kontrastu, gde smo imali volaknu i instrumentalnu improvizaciju sa jedne strane, a sa druge već izmiksovanu muziku.

Ritam grada: Kreativnosti vam očigledno ne nedostaje. Sledi ono što treba najaviti?
Ana Rajčić: Da! 30. April – svetski dan džeza biće obeležen kako dnevnim, tako i noćnim programom. Ovde želim posebno da naglasim ostvarenu saradnju sa Studentskim Kulturnim Centrom (SKC-om) koji je u početku ovaj dan želeo zasebno da obeleži, pa smo se dogovorili da celu stvar organizujemo zajedno. No, da krenemo od početka. Na dan 30. aprila najpre ćemo organizovati predstavu za decu u saradnji sa ustanovom „Nada Naumović“ koja će se održati u vrtiću „Ciciban“. Nakon toga sledi projekcija filma u SKC-u, potom bazar ploča i, na kraju, večernji program tj. džez koncert u Čaurnici, gde će ulaz biti besplatan. Kao i prethodne dve akcije Udruženja MATDE i ova će biti donatorskog karaktera u cilju osnivanja Društveno-kulturnog centra Kragujevac, a o svim detaljima možete se informisati na našoj fb stranici.

Ritam grada: Za sad toliko. Hvala ti na vremenu izdvojenom za čitaoce Ritma Grada.
Ana Rajčić: Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo.

Razgovor vodio: Stamenčić Slobodan

Ambicija,  entuzijazam, želja,  kreativnost i upornost pridevi  su kojima ga možemo opisati.  Zahvaljujući ovim osobinama, mladi modni fotograf iz Kragujevca Đorđe Bukvić(18 godina) , uspeo je da se uzdigne u svetu fotografa i realizuje svoje snove  neuhvatljive daleko iskusnijim i starijim modnim stvaraocima

Po čemu pamtiš prvi susret sa foto aparatom?

„Prisećam se da sam slučajno uzeo aparat u ruke, da vidim kako funkcioniše, nikava očekivavanja nisam imao. Prve fotografije bile su iz mog okruženja : priroda, životnjinje, automobile… svet koji je bio oko mene“.

 Koja je tvoja fotografija naslutila tvoj životni put?

„To je moja prva modna fotografija, urađena kada sam imao petnaest godina. Izašla je za italijanski „Vog“ i ubrzo uvrštena u best off fotografija ovog prestižnog modnog časopisa. Na taj način, trasirala je moj put i usmerila me ka modnoj fotografiji“.

 Koliko u svemu imaš podršku svojih roditelja i okoline?

„Preko 90% podrške i energije dobijam od roditelja, prijatelja, drugova. Pored pohvala, često mi ukažu svoje kritičko mišljenje o nečemu što sam mogao bolje, kvalitetnije, tako da mi oni daju najveću podršku i vetar u leđa“.

 Doživlljavaš li  predrasude, kada je modni svet u pitanju?

„Sve što sam čitao, slušao o modnom svetu, potvrdilo se kada sam i sam krenuo da fotografišem modele. Istina je da su oko mene najlepše devojke, najluksuznija odeća, svetske metropole, ali taj svet karakteriše mnogo sujete, ljubomore, zlobe, što mi se nikako ne dopada. Mladi stvaraoci su još uvek manje zastupljeni, jer i dalje rade fotografi koji imaju i po šezdesetak godina. Trudim se da to, koliko je u mojoj moći, ispravim“.

 Šta bi voleo da pročitaš o sebi?

„Dobro pitanje! Prvo što mi pada na pamet, za jedno desetak godina, voleo bih u nekom magazinu da se pojavi topla, ljudska priča o meni pod nazivom „Srećan čovek“. Da živim na selu, sa porodicom, mirno,bez stresa, a da aparat uzmem u ruke kada ja poželim, bez obaveza i fotografišem detalje sveta koji bi me tada okruživao, prizore iz svakodnevnog života“.

Koji san iz detinjstva nisi ostvario, a voleo bi?

„Prvi dečji san bio je da jednoga dana  posetim Diznilend; kada sam ušao u modni svet, prva želja bila je da se nađem u Parizu i footgrafišem modele u Diznilendu, a mogu reći da sam taj san ispunio, jer sam boraveći u Parizu, upravo na tom mestu imao modni editorijala inspirisan Diznijevim junacima“.

 Koja je prepoznatljiva boja Kragujevca? Koje ti je omiljeno mesto u gradu?

„Moje mišljenje da Kragujevac, kao prepoznatljivu boju, ima ljude različitih kulturoloških navika, puno stranaca koji su, zbog posla,došli u naš grad.

Boje Kragujevca su i Prva kragujevačka gimnazija, Šumarice, Veliki park ; omiljeno mesto su Korićani, naselje van grada u kojem živim, u kojem su svi moji najdraži, bez kojih ne bih mogao da zamislim svoj život“.

 Da li misliš da su žene i dalje najveća misterija muškarcima?

„Naravno. Stalno sam okružen najlepšim ženama koje ne mogu nikada do kraja da dokučim. Žene su sve: misterija, umetnost, snaga i energija. Potrebno je dosta upornosti i volje da se pronikne u suštinu ženinog bića, ali mislim da će deo uvek biti skriven za muškarce“

 Postoji li neka javna ličnost sa naših prostora koju bi voleo da vidiš svojim objektivom?

„Nisam o tome mnogo razmišljao, ali ako bih morao da izdvojim, voleo bih da uradim seriju fotografija sa Danicom Maksimović, koja i sa TV ekrana prenosi na mene svoju pozitivnu energiju i unutrašnju lepotu kojom pleni. Pored nje, rado bih voleo da pred svojim objektivom vidim džez pevačicu Lenu Kovačević“.

 Koje prizore nikada ne propuštaš : pejzaže, portrete, gradove, ulice….

„Ranije sam voleo kišu, kišni dan, dok mi sada najveće zadovoljstvo predstavlja zalazak sunca .Inače ,sunce je izvor svetlosti, topline, lepote, daje snagu, pozitivnost i najviše uživam u sunčanom danu, to mi daje dodatnu snagu“

Šta će Šumadinac poneti sa sobom u Njujork?

„Neću sigurno ajvar i kajmak(smeh): Poneću upravo ono što Amerikanci nemaju : toplinu, našu gostoprimljivost, komunikativnost, boje Kragujevca, puno pozitivne energije, vaspitanje koje sam dobio u svome domu, s tim što ću, zasigurno, jednoga dana, kada osetim, ponovo biti Kragujevčanin“.

 Koji lik iz crtanog filma ti je najsličniji?

„Definitivno Petar Pan. Voleo bih i kada odrastem, da u sebi zadržim deo dečačkog bunta, to je lik koji me uvek odušavljava i opčinjava“.

 Kako se opuštaš i relaksiraš?

„Uz svoje društvo, malo vina, lepu muziku, kvalitetan razgovor,koji ne opterećuje, kada možemo da razmenjujemo ideje i razmišljanja o bitnim stvarima koje čine život“.

Voliš li rano buđenje?

„Dok idem u školu, nikako. Najviše tokom leta, kada sam na raspustu. Pomislim na miris prve, jutarnje kafe, na fotografije koje ilustruju rađanje novog dana, pa mi ne bude žao, jer znam da će dan biti ispunjeniji“.

Moraju li manekenke da budu toliko anoreksične, nije li to malo bolesno?

„Slažem se da premršave manekenke i modeli nisu baš ugodne za oko, ali modna inustrija je surova i prosto zahteva takav tip devojaka. Iskreno,ne volim da fotografišem devojke sa izraženim oblinama, ali vidim da će uskoro svetski trend biti da i takve devojke mogu da imaju prođu,pa mislim da vreme oblina tek dolazi“.

Voliš li da fotografišu tebe?

„To ne volim nikako, ranije sam i nekako pristajao, ali od petnaeste godine, kada sam počeo profesionalno da se bavim modnom fortografijom, ne dozvoljavam i ne volim mene da fotkaju. Bežim od aparata kao model koliko god mogu“.

Čega u svom životu imaš premalo, a čega previše?

„Premalo slobodnog vremena, a puno lepote, pozitvnosti, energije, divnih prizora, priorde, sunca“.

 Crnobela ili u boji,koja fotografija ti je veći izazov?

„Definitivno, u boji. Možda u svom opusu imam desetak crnobelih. Život čine boje, raznolikost, tako d avolim da se poigravam bojama, filterima, da eksperimentišem, jer živeti u boji mnogo je lepše, nego u crnobelom svetu“

 Šta prvo pomisliš kada se ujutro pogledaš u ogledalu?

„Uh, često znam da budem mrzovoljan kada moram da poranim, ali ne dozvoljavam da to dugo traje. Obično pomislim na lepotu dana, posao koji me očekuje, lepotu koju ću ovekovečiti objektivom, pa me mrzovolja brzo prođe. Pomislim, novi dan, novi izazov je preda mnom, hajde brzo na noge, pa u susret novom danu“.

TEKST: MARIO BADJUK

Bogdan Ristić, student treće godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i predsednik Udruženja MLADI. Obavljao funkciju Predsednika Učeničkog parlamenta Druge kragujevačke gimnazije i sa 17 godina objavio prvi roman „Oboreno gnezdo“. Godine 2012. pobednik regionalnog takmičenja u retorici i finalista na besedništvu „Besede u Zoranovu čast“. Prosek na studijama 9,7 a planira nastavak akademskog usavršavanja u oblastima međunarodnih odnosa i savremene političke teorije. Najveći uspeh su mu prijatelji. Životni moto: Gubitnik traži izgovore, pobednik rešenja! Trenutna preokupacija omladinski aktivizam i volonterizam u civilnom društvu.

Koja je uloga Vaše organizacije, na čemu se zasniva njen rad?
Udruženje MLADI postoji nepuna 2 meseca a naša dela treba da govore o nama. Zato smo mi mladi ljudi koji ne pričaju puno, ne čekaju da im neko drugi uredi život već se sami bore, menjaju svoju sredinu i rade na sopstvenoj izgradnji i napretku. NE ČEKAJ PROMENE, BUDI PROMENA – slogan je koji najbolje definiše našu misiju. Želim da naglasim da su MLADI nepolitička i nevladina organizacija koja želi da okupi sve one koji ne bacaju krivicu na druge već svojim radom ostvaruju svoje ciljeve. Rekonstrukcija M.Z Veliko polje, izgradnja dečjeg igrališta i uređenje sportskog terena u tom naselju naša su referenca. Organizovali smo i Tribinu o trgovini ljudima sa našim najeminentnijim stručnjacima iz Beograda i Novog Sada, bili smo podrška osobama sa invaliditetom u organizovanju Prvenstva u stonom tenisu i pokazali da svi zajedno moramo da radimo na podizalju svesti i znanja. To smo mi uradili za dva meseca i to je naša lična karta. Nastavljamo istim intenziteom i mladalačkom energijom.
Naš rad je timski, organizacija je podeljena po stručnim timovima u kojima svaki mlad čovek najbolje može da izrazi svoje potencijale i stekne korisno iskustvo. Specjalizacija rada je naša komparativna prednost, a brojčanost i organizovavost nam pomaže da efikasno realizujemo sve ideje i projekte.

Kakvo je Vaše mišljenje o položaju mladog čovek u Srbiji danas?
Mlad čovek deli sudbinu celog društva. Nažalost mladi su kategorija koju ove poteškoće najviše pogađaju. Ako želite uspešno društvo i državu neophodno je ulagati u mlade, ali ne rečima već delima. Podržavati najbolje, pomagati slabijima da postanu jači. Čini mi se da smo postali tabloidizirano društvo u kojem je jedino medijokritetizam dozvoljen. Mi hoćemo da napravimo mesta za najbolje, da se položaj u društvu zauzima po zasluzi. I iako ovo možda izgleda kao izlizana politička fraza mi verujemo da Srbija jednom mora da krene u ovom pravcu. Neka političari rade svoj posao a neka nama omoguće da radimo na sopstvenom razvoju i napretku i neka nam dozvole da pokažemo koliko vredimo. Svaki mlad čovek je potencijal u koji treba ulagati.

Koji su to najčešći problemi mladih?
Problema je mnogo. Mislim da je iskreni izostanak podrške najveći problem. Ako su nas starije generacije dovele do ovakve situacije, onda imaju i moralnu obavezu da odgovore na naše zahteve i podrže naše ideje. Veliki problem je pesimizam koji je nažalost zavladao i među dvadesetogodišnjacima. Mi smo napravili organizaciju upravo da bismo pokazali da nije sve propalo i da moramo da kažemo da životu koliko god da je teško. Podići ruke od svega, kriviti druge i bežati od istine je najmaligniji tumor koji kosi srpsku mladost. „Svi su pokušali pre nas i svi su propali“- to je najčešća rečenica koju čujem od vršnjaka. Politika je isprljana ali imamo civilno društvo u kome možemo da se izrazimo i da kažemo da mi nismo svi i da mi nismo probali. Mislim da je MLADIMA najpotrebnije više vere u sebe i mnogo više optimizma. Onda će nas i stariji podržati i razumeti. Radno mesto se ne čeka, radno mesto se zaslužuje radom i kvalitetom.

Da li je rešenje odlazak u inostranstvo?
Možda, ali tek ako su iscrpljeni svi potencijali ovde. Problem je što je zavladala ideologija da tamo negde cvetaju ruže i da je pobeći najlakše. Ja ću navesti dva ilustrativna primera u prilog ove priče. Potpredsednik našeg udruženja je pet godina živeo u Švedskoj, a danas je ovde sa nama, odrekao se „lepog života preko grane“, jer život u tuđini i bez prijatelja za njega nije imao vrednost. Ko se vodi strogo materijalnim vrednostima možda u inostranstvu i pronađe sreću. Mi smo malo drugačija priča. Putovao sam u tridesetak zemalja sveta ali nikada nisam razmišljao o životu van Srbije. Pobeći je najlakše, hrabrost je suočiti se sa problemima. Ako ništa a onda nas slavni pretci obavezuju na to. I njih smo nažalost počeli da zaboravljamo i zaboravljamo da svet niti je počeo sa nama niti će se sa nama završiti. Možda će me naredne godine demantovati i ja postanem onaj koji će sreću potražiti preko. Ipak bar sam nešto pokušao. Bitka bez borbe je unapred izgubljena.

Vaša dosadašnja iskustva u rešavanju njihovih problema?
Svakom pojedincu treba pristupiti sa puno pažnje i na pravi način. Mi ne menjamo svet, mi poboljšavamo nas same, ne mogu od vas da nešto tražim a da prethodno ja to nisam učinio. MLADI su mesto za sve one koji žele da steknu nova poznanstva, prijatelje, novo iskustvo i bace sebe u izazove. Mi se pre svega lepo družimo i razumemo, a tek onda dolazi i timski rad koji nužno daje rezultate. Pokazujemo da se bez materijalnih sredstava, ili bar uz minimalna, mogu popraviti stvari. Neophodna je inicijativa, vera i rad. Ako je samo jedan čovek u našem udruženju vratio veru u sebe i mladost ja sam moj cilj ispunio. Razumemo različitost, pospešujemo samostalnost i trudimo se da stvaramo lidere koji će znati da se izbore sa svim životnim iskušenjima. Tako rešavamo probleme mladih! Ne pravimo bogalje kupujući ih novcem, već stvaramo ličnosti spremne da se izbore sa svim problemima.

Enztuzijazam je bitan da bi se problemi prevazišli, ali da li u ovu borbu za mlade mora da se uključi i država, tj. da obećanja pretoči u stvarnu pomoć?
Naravno da nam je pomoć države, grada, institucija i kompanija neophodna da bismo realizovali svoje ideje. Država treba da stane iza mladih ljudi, podrži i pomogne. Za početak dobrim zakonima koji se sprovode, kvalitetnim obrazovnim sistemom i mehanizmom nagrađivanja najboljih. Nisam pristalica paternalističkog viđenja države po kome nam je država i mama i tata koji rešavaju sve naše probleme. Država treba da napravi stabilne institucije i sprovodi pravične zakone, ostalo je na pojedincu. Svi zajedno moramo da radimo na popravljanju stanja u državi. I političari, i civilni sektor i kompanije, ali pre svega svaki pojedinac. Jedino je tako uspeh izvestan.

Da li su mladi zainteresovani da samoinicijativno promene nešto?
Udruženje MLADI je najbolji primer za to. Na sreću nismo jedini, ima još dosta omladinskih organizacija u Kragujevcu, a naš cilj je da se svi povežemo i tako na najlakši način ostvarimo svoje ideje i popravimo život mladih ljudi. Mnogo je apatije među omladinom ali borimo se protiv toga. Uvek će biti onih koji čekaju da im nešto padne sa neba. I potpuno je prirodno i normalno da postoje samoinicijativni pojedinci ali i oni kojima je inicijativa reč nepoznatog poorekla.

Kakvi su Vaši planovi za rad u narednom periodu?
Planova je mnogo, mogu samo da obećam da će se aktivizam i mladost vratiti u Kragujevac. Pripremamo tri velika projekta na kojima je angažovano pedesetak ljudi iz našeg Udruženja, ali i internacionalane razmene. Kao što sam na početku rekao, neka naša dela govore za nas. Hoćemo da pokažemo da mladi ljudi mogu da se organizuju i urade nešto dobro za sebe i svoju zajednicu, a da to ne bude propala politička priča, i zloupotreba mladih koja je na žalost u našem društvu sve češća pojava. Pozivam sve mlade ljude koji žele da steknu praksu, iskustvo, prijateljstva, da nam se pridruže, da zamolim sve one koji žele da nam pomognu da to učine bez odlaganja a one druge da nam bar ne odmažu i poveruju da se nešto iskreno ipak može izgraditi. Pa makar to bila i Srbija.

Na ljude koji su se odrekli života u gradu, da bi započeli posao na selu, a ne samo fizički sklonili od gradske „vreve“ retko možemo da naiđemo. Goran Milojević – Goša posle mnogo godina u naselju Aerodrom i raznih poslova, odlučio je da mir pronađe u selu Pajsićević, kod Gruže nadomak Kragujevca, i sebi obezbedi sredstva za život od rada na sopstvenog imanju.

• Moja majka je poreklom odavde, ali ja sam retko dolazio u Pajsijević, pre nego što sam se doselio pre pet godina, započinje razgovor za naš portal, Goša.

Smatrao je, do svoje četrdesete godine, da je selo nemoguće za život nekome ko je odrastao i radio u gradu, pogotovo posle toliko dugo vremena, međutim, prevario se.

• Da sam znao da je ovakav život na selu, doselio bih se pre 20 godina. Za mene više nema nervoze, svakodnevne jurnjave za novcem, nedostatka vremena za završetak posla, a mogu da me iznerviraju samo neke vremenske nepogode, na primer kad nema kiše da padne dva meseca.

Selo je postalo pusto, kaže Goša, ali smatra da je to i zbog toga što vreme stoji, nema inovacija u izvršenju poslova, kao i novih ideja, a kod nas, na selu, jednostavno sve može da uspe.

Radio je dugo u javnom sektoru, preko „Zastave“, „Šumadija sajma“, Sportskog centra „Park“, do Pajsijevića i lepšeg i mirnijeg života. Vidi ogromnu razliku između života u gradu i na selu.

• Svašta sam otkrio ovde, mnogo sam zanimljivosti čuo, živim bez televizora, internet mi daje komšija, jer smatram da može da bude veoma koristan svuda, pa i na selu. Pre pet godina sam se doselio, a prošle godine u oktobru sam napustio posao u SC „Park“ i posvetio se poslovima na selu.

On je sada jedini uzgajivač paulovnije u regionu, poznatog i kao Pavlovo drvo, carsko drvo.

• Pre tri godine kupio sam dvadeset semenki, da vidim da li je istina sve što pričaju za to drvo, i posadio sam po dvorištu. Tada nisam uspevao da pronađem podatke kako treba uzgajati paulovniju, pa sam istražio sam. Kada sam došao do zaključka da posle nekoliko godina neću morati da kupujem drva za ogrev, u dogovoru sa ženom, kupio sam još 500.

Početak prodaje desio se slučajno, kada su ljudi iz stručnog štaba Vaterpolo kluba Radnički čuli da on uzgaja paulovniju, posle čega je ozbiljno počeo da istražuje kako pravilno treba uzgajati ovo drvo, a na Sajmu hortikulture prodao je sve što je doneo.

• Seme se sadi pod specijalnim uslovima u kontejnerima i klija za dve nedelje, a za mesec dana treba sve da se presadi u saksije. Posle četiri godine biljka može da se seče za ogrev, a posle sedme za građu. Na primer Mercedes i Porše kupuju drvo za enterijer u kolima, koristi se i za krovnu konstrukciju.

U Kini se sadi veoma dugo, ali i kod naših komšija Rumuna, Mađara, Bugara, dok na primer, koji su mu naveli prijatelji iz VK Radnički, u Italiji, uz autoput, posađena je samo paulovnija.

Goša nam je detaljno objasnio značaj uzgajanja paulovnije, a za sebe kaže da je vratio dug prirodi, i da je zaslužio vazduh koji diše do kraja života, koliko je posadio drveća.

Otac je četvoro dece, i svi vole da dođu u Pajsijević, deo koji zovu Ćukovac, a i meštani ga vole, jer im popravlja računare i televizore, pa čak drži i TV servis u Gruži.

• Nisu mogli da se načude kada sam došao iz grada u selo, jer obično je suportno. Opušteni život, bez presije, nešto što mogu da uradim danas, mogu da pomerim i za sutra, ako nisam stigao. Nema ograničenja vremena, ali definitivno to nije za svakoga. Svako treba da odluči kojim životom želi da živi.

Paulovnija je ostavila najjači utisak iz ove priče o Goši, pa svi zainteresovani čitaoci od njega mogu da dobiju sve informacije, koje ih zanimaju i da kupe sadnice. Kontakt telefon je 0692340736.

Ne treba samo nedostatak posla, ili odlazak „po kazni“ zbog neuspelog pokušaja u gradu, da bude razlog dolaska ili povratka na selo, već realna mogućnost da se živi opuštenijim i mirnijim životom, Gošina je poruka našim čitaocima.

Autor: Đorđe Antonijević

Dvadesettrogodišnji Kragujevčanin, Luka Igrutinović, na velika vrata ušao je u svet internacionalne košarke, okitivši se titulama šampiona i najboljeg strelca Slovačke lige, već u prvom izletu „van grane“.

U razgovoru za naš portal, mladi bek-šuter otkriva kako je došlo do angažmana u ovoj zemlji i kakav je bio put do trona.

– Na ideju da karijeru nastavim u Slovačkoj došao sam radeći induvidualno sa kragujevačkim trenerom, Draganom Ristanovićem, koji je tamo već ostavio veliki trag. Razmišljao sam da bi ovo takmičenje moglo da mi bude dobra odskočna daska u karijeri i, ispostavilo se, nisam se prevario. Liga je dobro organizovana i finansijski stabilna, što je veoma bitno u današnje vreme. Kvalitetna je, ima dosta stranaca, pogotovo Amerikanaca, koji se kroz nju probijaju ka boljim evropskim klubovima. Igra se dvokružni sistem takmičenja, dve utakmice nedeljno, što je jako zahtevno, ali sam se brzo prilagodio. Prva tri kluba ulažu pristojan novac, pa dovode i neka jako zvučna imena – kaže Igrutinović.

U regularnom delu sezone, Luka je dominirao, iako su njegove Levice završile na pretposlednjem mestu. Bio je najbolji strelac lige (20,3 poena po meču), drugi najkorisniji igrač, odmah iza Amerikanca Lakima Džeksona, četvrti skakač (8,5), osmi asistent (3,2), a beležio je i 1,2 ukradene lopte, na prosečno 34 minuta provedenih na parketu, u 32 utakmice.

– Levice su moj prvi grad na strani i uvek će zauzimati posebno mesto u mom srcu! Tamo sam shvatio ko sam i koliko mogu, sazreo sam puno kao igrač i kao čovek. Definitivno su bile pun pogodak, sveukupno gledano. Tamo sam dotakao sve što me očekuje u narednim godinama, upoznao puno dragih ljudi i doživeo mnogo nezaboravnih trenutaka, kako na terenu, tako i van njega.

Zahvaljujući fantastičnim partijama, izborio je nastup na slovačkom „Ol staru“, ali je i zapao za oko drugoplasiranom Komarnu, u koji je prešao uoči poslednjeg kola.

– Komarno sam nekako cele sezone nesvesno pratio, igrali su jako zanimljivu, napadačku košarku. Iz jake odbrane otvarali su neverovatne kontre, koje ostale ekipe nisu mogle da brane. Imali su odlične napadače, što je i bio jedan od razloga da im se pridružim, jer volim takav način igranja. Drugi je bio trener Miljan Čurović, sa kojim sam cele sezone imao bratski, srpski odnos. Iako nismo bili u istom timu, sve vreme smo pružali jedan drugom veliku podršku. Razgovarajući sa njim rešio sam da pređem u Komarno za plej-of i da napadnemo titulu.

Igrutinović se lako adaptirao na novu sredinu i odmah nastavio kontinuitet odličnih igara. Njegova ekipa najpre je eliminisala Bansku Bistricu (3-0) i Inter iz Bratislave (4-1), a onda je usledilo veliko finale sa Prijevidžom, rešeno tek u „majstorici“ (4-3). Da je bio ključna kockica šampionskog mozaika Komarna, pokazao je i u odlučujućem duelu, u kom je ubacio 20 poena, uz šest skokova, a ukupno je u plej-ofu, na 15 mečeva, beležio prosečno 13,5 poena, 5,5 skokova i 2,3 asistencije

– Nije mi bilo teško da se priviknem, cele sezone Komarno je krasila neverovatna hemija i drugarstvo u ekipi, tako da sam samo uplivo u sve to. Trebalo mi je malo vremena da uđem u sisteme napada i odbrane, ali sve su to neke normalne stvari. Na kraju mislim da sam opravdao očekivanja i da sam pomogao timu da dođe do titule.

Luka je sa mlađim selekcijama Hemofarma osvojio gotovo sve što se može osvojiti, ali mu je ovo prvenac u seniorskoj konkurenciji, baš kao i Komarnu.

– Ova titula mi je velika satisfakcija i podstrek za dalji rad i usavršavanje, daje mi veliki motiv i snagu da radim jos više i jače. Za klub je ovo bila neverovatna godina, kao i za fanove, koji su nas zaista pratili na najbolji mogući način i definitivno bili naš šesti igrač. Na svakom koraku se osećalo da smo sve to uspeli zajedno da uradimo, svi su bili nekako u tome.

Prve dane zasluženog odmora provodi u Kragujevcu i polako kuje planove za nastavak karijere.

– Trenutno još uvek ništa ne znam, na pauzi sam, odmaram, pa ću polako početi sa treninzima. U svakom slučaju, gledam da idem korak napred, ne bih voleo da se vratim u Slovačku, jer mislim da su moji dometi mnogo veći. Ali, nikad ne reci nikad.

Igrutinović je nosio dres kadetske, juniorske i mlade reprezentacije naše zemlje, a sa mladom je osvojio srebro na Svetskom prvenstvu.

– Svakom igraču je želja da obuce dres reprezentacije. Ja sam imao priliku i nadam se da ću je opet dobiti, samo ovoga puta u A selekciji. Jedno je sigurno, nastaviću da se trudim – zaključio je Igrutinović.

Drage dame, ukoliko želite da izgledate zanosno, zavodljivo, modni studio TT Mode je pravo mesto za vas. Ako volite novitete, želite da se osećate lagodno, ležerno, ali ipak neodoljivo, onda su kreacije Tijane Turanjanin ono što ste oduvek želeli. Talentovana modna dizajnerka, u svom studiju pokrenula je potpuno nov koncept u kreiranju ženskih haljina koje ni jednu ženu neće ostaviti ravnodušnom, a u razgovoru za naš portal otkriva kako je počela da se bavi modnim dizajnom, gde pronalazi inspiraciju za svoje radove i kakvi su planovi TT Mode za budućnost.

Šta te je inspirisalo da počneš da se baviš modnim dizajnom?

– Oduvek me je zanimala moda. Kao mala sam volela da crtam, naročito sam uživala u crtanju modela haljina i maštala sam da jednog dana postanem dizajner. Pritom, od svoje trinaeste godine sam se bavila modelingom i manekenstvom. Kao model radila sam za brojne renomirane modne agencije poput Elite Model Look-a. Kada sam napustila posao modela, želela sam ipak da ostanem u svetu mode, zato sam se odlučila za kreiranje.

Koliko dugo se baviš ovim poslom?

– Kreiranje ženskih haljina nije jednostavan posao. Više od godinu dana sam spremala svoju prvu kolekciju koja je na tržište izašla pre dva meseca.

Koji je tvoj osnovni cilj da se baviš ovim poslom?

– Želim da svoju inspiraciju pretvorim u kreacije u kojima će se svaka žena osećati kao istinska dama. Jer dama znači ženstvena, jedinstvena onim što nosi na sebi i u sebi.

Da li imaš uzora u svetu mode?

­-  Naravno. Moj uzor u svetu mode je jednistvena, neponovljiva Koko Šanel, koja svuda u svetu predstavlja sinonim za modu. Koko je govorila da ako želi da bude nezamenjiva, žena uvek mora biti malo drugačija. U ovoj njenoj misli pronalazim inspiraciju, a mislim da to i jeste suština ovog posla.

Postoji li određeni stil u koji bi svrstala svoje haljine?

– Ne kreiram haljine u nekom prepoznatljivom stilu. Mislim da je to uniformisanje, a nijedna žena ne voli takve kreacije. Cilj mi je da izgradim sopstveni prepoznatljiv stil. Ne želim da se fokusiram samo na devojke koje su odgovarajuće građe, već i na devojke koje misle da imaju određene nedostatke i žele da ih sakriju, a da pritom izgledaju zavodljivo i zanosno.

Kakvi su planovi TT Mode za budućnost?

– Krajem godine planiramo da napravimo modnu reviju, o čemu će vaši čitaoci biti blagovremeno obavešteni. Pored toga, u planu je i proboj na inostrano tržište, kao i izrada kolekcije za mališane, tačnije za devojčice, koje žele da izgledaju kao princeze.

Ritam grada nastaviće da prati Tijanin rad, a modele haljina možete pogledati na Facebook stranici (www.facebook.com/TTModeKG). Takođe, Tijanu možete konktaktirati putem telefona 063/45-35-38.

Mladi ljudi, srednjoškolci Prve i Druge kragujevačke gimnazije, polaznici Regionalnog centra za talente pokazuju svojim vrednim uspesima i osvojenim nagradama da je znanje i dalje moć, da veruju u uspeh čak kada za svoj trud dobiju samo stisak ruke i diplomu.

Uz malu grupu entuzijazasta – mentora, koje predvodi profesor fizike Dobrinka Milosavljević, direktorka u Regionalnom centru za talente, uključeni su osnovci i srednjoškolci koji žele da saznaju više, nego što im pruža klasično školsko obrazovanje.

Aleksa Mićić, budući maturant Druge kragujevačke gimnazije, oprodelio se da se u Centru bavi biologijom, jer je poželeo da stekne dobru osnovu za studije medicine, koje planira da upiše nakon završene gimnazije. Ovaj mladi Kragujevčanin, ove godine osvojio je drugu nagradu na Republičkoj smotri i oslobodio se prijemnog na većini fakulteta, osim medicini, ali to ga ne sprečava da se i dalje usavršava i ide za svojim životnim ciljem.

 Šta bi onima , koji te ne poznaju,  napisao, rekao o sebi?

„Rekao bih im da prvi utisak može da zavara i da nisam baš onakav kakvim me zamišljaju.“

Polaznik si Regionalnog centra, a tvoja oblast koju proučavaš  i imaš najveće uspehe je biologija, šta je bilo presudno da odabereš proučavanje  sveta oko nas?

„Veoma sam zainteresovan za sve što se nalazi oko nas i želim znati kako sve funkcioniše i od čega je sačinjeno, pa sam se posvetio proučavanju biologije i hemije. Pošto sam se biologijom već bavio u Istraživačkoj stanici „Petnica“, moje znanje iz ove discipline bilo opširno, pa  sam se prijavio u Centar za talente da bih se fokusirao na istraživanja iz biologije i postigao što bolje rezultate.“

 Ove godine imao si izuzetno zapažen rezultat i zanimljivo istraživanje o boljem gajenju biljaka, možeš li nam pojasniti rezultate svoga rada?

„Cilj istraživanja bio je da se pronađu rešenja koja će pomoći u gajenju biljaka u područjima sa visokim koncentracijama soli (salinitet) u zemljištu,  jer je stepen plodnosti ovakvih zemljišta veoma nizak. Rezultati istraživanja pokazali su da sve biljke nisu jednako rezistentne na visoke koncentracije soli u zemljištu , kao i da stimulativni fitohormon giberelin može stimulisati klijanje semena na ovakvim podlogama. Tako smo došli do zaključka da , uz dobar odabir biljnih vrsta i tretman giberelinom, područja sa visokim salinitetom zemljišta mogu se koristiti za uzgajanje biljaka.“

 Koliko vremena i odricanja traži posvećenost nauci i istraživanjima?

„Za mene bavljenje naukom ne oduzima mnogo vremena. Dobar sam u organizaciji svojih obaveza i pored učenja i istraživanja , mogu da se bavim i drugim stvarima.“

 Pored biologije, velika ljubav ti je medicina, da li će to biti tvoj životni poziv, kada sledeće godine budeš završio Drugu kragujevačku gimnaziju ?

„Tokom bavljenja biologijom,  shvatio sam da mi je čovek najinteresantnija oblast za proučavanje, pa sam odlučio da medicina bude moj životni poziv. Nakon gimnazije , upisaću Medicinski fakultet u Beogradu.  Voleo bih da na svetsku istraživačku scenu iznesem rezultate koji će pomoći u očuvanju ili poboljšanju zdravlja ljudi, pa ću se naučnim istraživanjima baviti za vreme,  ali i nakon studija medicine.“

Planiraš li da svoje rezultate ponudiš poljoprivrednim proizvođačima ili nekoj nadležnoj instituciji?

„Naučnici svoje rezultate ne nude , već ih javno objavljuju,  pa će svi oni koji su zainteresovani , moći da nađu informaciju koja im je potrebna.“

 Pored nauke, velika ljubav ti je odbojka, u kom klubu si, na kojoj poziicji?

„Više se ne bavim odbojkom u sali, ali preko leta se rekreativno bavim odbojkom na pesku.“

Kako ocenjuješ stanje u kragujevačkoj nauci, a  kako u kragujevačkom sportu?

„Kada bi se u Kragujevcu u nauku uložilo onoliko novca koliko se ulaže u sport , nauka bi bila znatno uspešnija od sporta,  što donekle jeste i sada.“

 Ko su tvoji uzori u životu?

„Nemam uzore.“

 Koja pesma ili citat , moto najbolje opisuje tvoju ličnost?

„Sting – Englishman in New York.“

 Koja je tvoja predstava o savršenoj sreći?

„Čovek treba što više da se bavi stvarima koje voli da radi. Kada svaka stvar , koju jedna osoba u svome životu radi je istovremeno i nešto što voli da radi, osoba će biti savršeno srećna.“

 Ako bi bio vodič, gde bi prvo odveo turiste koji bi posetili Kragujevac?

„Spomen park Šumarice, Eko park Ilina voda, Šumaričko jezero.“

 Gde bi voleo da živiš, a da nisu Kragujevac i Srbija?

„Pariz, grad svetlosti.“

 Šta najviše mrziš da radiš?

„Mrzim da se bavim stvarima koje me ne interesuju, ali su obavezne u cilju postizanja određenih rezultata, poput učenja nekih predmeta u školi.“

 Koji je tvoj omiljeni junak iz bajke?

„Ne čitam bajke.“

Autor: Mario Badjuk

Gimnazijalka… Blizanac koji lebdi, stremi ka visinama… Petničar, matematičar, lingvista, biolog, palinolog, pisac u pokušaju… Volim prijatelje, smeh, putovanja, knjige, filmove, more… Volim sve što je lepo.

 Ukratko bi se na ovaj način predstavila Sara Milojević, budući maturant Prve kragujevačke gimnazije i jedna od najsvestranijih i najnagrađivanijih učenika prestižne kragujevačke srednje škole.

Od ranih dana bila si, pored redovnih školskih aktivnosti, uključena u mnogobrojne vannastavne aktivnosti, a uporedo si se okušala i u Muzičkoj školi? Kako si uspevala da uskladiš sve svoje aktivnosti sa običnim dečjim životom, igrama, čitanjem knjiga, odlaskom u bioskop?

„Oduvek sam bila veoma aktivno dete, koje je bilo teško pratiti u mnogobrojnim obavezama. U jednom periodu, imala sam preko pet vannastavnih aktivnosti – bavila se glumom, išla u Muzičku školu, na engleski jezik, školski parlament, odbojku, pevala u Gradskom horu „Amadeus“… Ni sama ne znam kako sam uspevala da sve postignem. Onda je usledio period kada sam sve te aktivnosti prekinula i posvetila se školi… Ali je trajalo kratko… Uvek sam imala podršku roditelja bez kojih ništa u životu, verovatno, ne bih postigla. Mama je imala običaj, i sada ima ponekad, da satima šeta po gradu ili odlazi na kafe kod rođaka i prijatelja očekujući da završi neka od mojih aktivnosti.

Muzičku školu, da budem iskrena, nisam preterano volela. Na prijemni sam otišla sa rukom u gipsu i nisam to ozbiljno shvatila. Želela sam da sviram klavir, ali mi je dodeljena violina, na opšte oduševljenje očeve familije jer su njeni članovi generacijama svirali ovaj instrument. Na časove sam odlazila zaboravljajući violinu, a pre ulaska profesora sam krišom svirala klavir. Teška srca moram reći: sada žalim što sam prestala da sviram violinu.“

Osnovnu školu „Radoje Domanović“ završila si kao đak generacije, a još veće uspehe postigla si kao učenik Prve kragujevačke gimnazije. Od mnoštva diploma, nagrada, priznanja, na koja si naročito ponosna?

„Tokom školovanja, nagrađivana sam puno puta kako na opštinskim, okružnim i republičkim takmičenjima, tako i na literarnim konkursima. Ozbiljnije sam počela da se takmičim u sedmom razredu osnovne škole, a najveće uspehe postigla u osmom. I danas pamtim dan kada sam , u razmaku od sat vremena,  imala dva opštinska takmičenja, iz dva predmeta koja su mi u to vreme najbolje išla – srpski jezik i hemija. Te nedelje pred takmičenje, zbog teške odluke, odlučila sam da posetim školskog psihologa kako bih se odlučila za jedno takmičenje. Stavila sam sve na papir, napravila listu prednosti i mana i rešila da odem na hemiju. Međutim, test iz hemije je bio neočekivano težak, te sam posle nepunih sat vremena (test traje dva) izletela iz ućionice rešena da se okušam u srpskom jeziku. Sva sreća da su me roditelji, znajući za moju ludu i upornu prirodu, čekali ispred učionice i imali vremena da me u roku od pet minuta transportuju u drugu školu u kojoj se održavalo takmičenje iz srpskog. Ne bih preporučila drugima da ovo probaju, međutim, ja sam tada osvojila dva treća mesta i plasirala se na okružno takmičenje. Na kraju sam prošla na oba republička. Na takmicenju iz hemije mi je nedostajao bod da prođem dalje na vežbu, dok sam na takmičenju iz srpskog jezika u Trsiću osvojila treću nagradu. I danas se sećam tog dana krajem maja… Kada sam saznala da sam osvojila treću nagradu, prvi put sam plakala od sreće. Godinama pokušavam ponovo da izazovem to osećanje sreće, ali bezuspešno. Tako da je to moje najdraže priznanje uz pomoć kojeg sam i uspela da upišem prirodno-matematički smer Prve kragujevačke gimnazije kao prva na listi sa 104 boda.“

Smatraš li da su grad, škola i okruženje uvek znali da prepoznaju tvoj talenat i rezultate?

„Ponekad jesu, a ponekad, ipak, nisu. Prošlost ostavljam za sobom i nadam se svetlijoj budućnosti u kojoj će se prepoznavati i ceniti prave ljudske vrednosti. Davno sam pročitala da je jedino osećanje snažnije od straha − nada. Zato: nadajmo se boljem sutra, jer nada nikada ne treba da umre.“

Druga kuća, ako tako možemo reći, u životu ti je Istraživačka stanica „Petnica“. Koliko puta si do sada bila u Petnici i možeš li nam malo predstaviti rad ovog čuvenog centra za mlade talente?

„Polaznik multidisciplinarnog programa arheo-bio-hemije Istraživačke stanice Petnica postala sam u prvom razredu gimnazije. Do sada sam u Petnici bila dvanaest puta, a u avgustu ove godine odlazim ponovo. Prošle godine istraživanje sam predstavila na godišnjoj konferenciji „Korak u nauku“, a već drugu godinu pohađam multidisciplinarni seminar Exploratorijum, na kojem se okupljaju polaznici svih petničkih programa i čija se tema svake godine menja. Petnica je mesto koje me je naučilo da pravilno razmišljam, gde sam saznala šta znači biti naučnik i istraživač, doživela prvu pravu ljubavnu glavobolju i, što je najvažnije od svega, stekla prave prijatelje za ceo život. Petnica je moj san i moja realnost. Neizostavni deo moje sadašnjosti, prošlosti, a nadam se, i budućnosti.“

Ova godina je bila posebno značajna za tebe, pomeni najbitnije rezultate koje si postigla ove godine?

„Na početku ove školske godine, obradovala me je vest da ću učestvovati na godišnjoj konferenciji u Petnici, usledile su dve nagrade na literarnim konkursima – prvo mesto na republičkom konkursu Agencije za borbu protiv korupcije i nagrada na školskom konkursu povodom 21. oktobra. Lingvistička sekcija naše škole je u decembru osvojila, treći puz zaredom, prvo mesto na Republičkom takmicenju. U 2015. godini usledila su okružna takmičenja iz matematike, književnosti, gramatike i republičko iz biologije. Kao kruna svega,  došle su dve druge nagrade iz biologije na republičkoj smotri mladih talenata Regionalnog centra.“

Kao polaznik RC Kragujevac, nagrađena si na Republičkoj smotri i dobila specijalno priznanje za istraživački rad kojim bi, ako se ukaže dobra volja, uz malu pomoć prijatelja, mogla da pomogneš da se u Kragujevcu tačno odrede mesta na kojima bi se mogli graditi parkovi?

„U svom radu dala sam opis vrsta drveća koje nastanjuju naš grad. Ovi rezultati mogu poslužiti kao dobra osnova za kasnija istraživanja, kojima bi mogla da se napravi karta drvenastih biljaka našeg grada. Svakom drvetu bismo odredjivali vrstu i uzimali koordinate. Podatke bismo unosili u GIS bazu koja omogućava lakše upravljanje njima. Na taj način bismo mogli da znamo koje zone su ugroženije u gradu i u kojima je potrebno saditi više biljaka, a koje su bolje i zdravije za život.“

Koja mesta u Kragujevcu najviše voliš?

„Obožavam Šumarice, gde volim da odem u jutarnju šetnju nedeljom. Takođe, jedno od omiljenih mesta mi je i Plaza i neizbežan bioskop. Jedno od meni dragih mesta je i moja škola – Prva kragujevačka gimnazija.“

Misliš da odgovorni znaju da cene trud i rad mladih ljudi?

„Smatram da su u ovom dobu malo pometene prave ljudske vrednosti. Sve zavisi od pojedinaca, ali mislim da će trud i rad na kraju uvek biti propisno nagrađeni. Ako ne na ovom svetu, onda sigurno na onom drugom.“

 Kojim zanimanjem bi volela da se baviš, kada sledeće godine završiš  Prvu kragujevačku gimnaziju?

„Planiram da upišem Medicinski fakultet u Beogradu, što ne znači da ću prestati da se bavim svojim prvim ljubavima – pisanjem i palinologijom. Pošto sam veoma nepredvidljiva, ko zna gde će me odvesti životni put.“

 Pored škole, šta čini tvoj mali svet, u čemu nalaziš odmor i predah nakon rada?

„Posle napornog dana,  odmor pronalazim u čitanju, pisanju, gledanju filmova i razgovoru sa dragim osobama. Obožavam prirodu, pa idelan odmor zamišljam u nekoj šumi ili na pustom ostrvu sa dragim ljudima. Takođe, volim da putujem. Trenutno sam na odmoru kod rođaka u Nemačkoj, pa svaki mogući trenutak posvećujem stvarima koje volim da radim − čitam, pišem, vozim bicikl u prirodi, idem u kupovinu… Uživam u životu punim plućima.“

 Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

„Svojim najvećim uspehom smatram to što sam izrasla u normalnu mladu devojku, koja svakog jutra kad stane pred ogledalo može da se nasmeje samoj sebi i bez kompleksa kaže: „To sam ja i ponosna sam na to što jesam.“

Koji talenat nemaš, a volela bi da poseduješ?

„Oduvek me je fascinirala likovna umetnost. Volim da uživam analizirajući likovna dela poznatih slikara i vajara. Veoma sam dobar posmatrač, ali nažalost ne tako dobar stvaralac. Takođe bih volela da znam lepo da plešem. Imala sam prilike da naučim, ali sam ja radije izabrala neke druge stvari. Ko zna, mozda u nekom drugom životu… ;)“

Ko ti je omiljeni pisac, a koji muzičar?

„U zavisnosti od žanra koji volim da čitam, imam različite omiljene pisce. Ukoliko želim da čitam dobar triler, uzmem Dena Brauna, ako se radi o krimiću, volim Mo Hejder, što se tiče ljubavnih romana, uživam u delima Nikolasa Sparksa. Pročitala sam i sva dela Haleda Hoseinija.“

Nemam preciziran muzički ukus. Posle jednog putovanja po Italiji, opčinjena sam kanconama i Erosom Ramacotijem. Imala sam i periode kada sam uživala u operskoj muzici grupe Il Divo, a trenutno volim da skinem neki dobar instrumental za klavir, koji me motiviše da stvaram i odvodi u sasvim nepoznat svet.“

 Kojim citatom bi najbolje opisala sebe?

„Kada mi je pre nekoliko godina postavljeno ovo pitanje, odgovorila sam: „Ne boj se snage protivnika, iskoristi je protiv njega, tako ćeš biti jači!“. Inače, to je bio jedan od citata koje sam čula u crtaću o Tezeju iz grčke mitologije.“

Sada, pak, volim da beležim rečenice koje mi se dopadaju iz knjiga koje pročitam. Ako bih morala da izabere, prvo bih rekla: „Moj život je kao slikarsko platno… Trudim se da bude što živopisnije.“

AUTOR : MARIO BADJUK

Podmlađeni sastav rukometaša Radničkog, predvođen kapitenom Strahinjom Simićem, započeće danas, od 17.30 sati, novu sezonu u Superligi Srbije, na gostovanju Crvenoj zvezdi, u „Šumicama“.

Za oba tima protekla takmičarska godina je bila izuzetno teška, a pauza između dve sezone čini se još teža. Usled velikih dugovanja ekipe su ostale bez velikog broja igrača, a tek par dana pred početak takmičenja dobile su dozvolu da se takmiče.

Dok su „crveno-beli“ i imali pojačanja sa strane, poput jednog od najboljih golmana u ligi, iskusnog Dejana Zlatanovića, Kragujevčani su redove pojačali uglavnom momcima iz omladinskog pogona.

Takav je bio i put novog predvodnika, dvadesetdvogodišnjeg Strahinje Simića. Još u mlađim selekcijama nagovestio je ogroman potencijal, neretko dolazeći i do titule najboljeg igrača Prvenstva Srbije, a 2009. godine sa kadetskom ekipom doneo je Radničkom prvo zlato. Četiri godine kasnije, kao član drugog tima „crvenih“, bio je najbolji strelac Prve lige „Zapad“, čime se nametnuo za status prvotimca. Ukazano poverenje odmah je opravdao na svim frontovima, u regionalnoj SEHA ligi, evropskoj i domaćoj sceni, a kako pored igračkih poseduje i one ljudske kvalitete, zasluženo mu je pripala uloga kapitena u odsustvu povređenog golmana Dušana Petrovića.

– Kapitenska traka je velika odgovornost za mene, svestan sam šta ona nosi i šta se od mene očekuje. Iznad svega, čast mi je što sam kapiten Radničkog. Međutim, to neće promeniti ništa u mom odnosu i pristupu igri i, kao i uvek, davaću maksimum kada god budem na terenu. Smatram da je sam moj put od igrača u rotaciji, do nekoga od koga sada mnogo toga zavisi bio vrlo prirodan. Tu sam već dugi niz godina, na neki način rastem i razvijam se sa timom Radničkog i ne osećam nikakav pristisak – rekao je Simić.

Uz funkciju kapitena, popularni Coka će imati i važnu ulogu u igračkom smislu, jer nastupa na jednoj od najvažnijih pozicija – srednjem beku. Na tom mestu u proteklih nekoliko sezona Kragujevčani su imali odlične rukometaše, poput Dejana Pralice i sadašnjeg tim menadžera Ivana Šmigića, pa su od njega i očekivanja veća.

– Proveo sam dosta vremena u klubu kao deo prvog tima, posebno gledajuči poteze odličnih igrača na mojoj poziciji. Znao sam da je moja velika šansa u tome što imam priliku da učim od njih i pokažem šta znam kada dobijem šansu. Mnogo mi znači i prisustvo Ivana Šmigića u radu prvog tima. Šmiga jako dobro zna rukomet i uvek ima dobar savet. Često pričamo na treningu i pruža mi veliko samopuzdanje što znam da uvek mogu da mu se obratim. Verujem u svoje mogućnosti. Sada je trenutak da upotrebim svo to znanje i pružim što bolju igru u dresu Radničkog u novoj sezoni. Imamo mnogo toga da pokažemo, ali još više tek da postignemo – smatra Simić.

Iako je tim pretrpeo brojne promene, igrači se vrlo dobro poznaju, jer su uglavnom svi godinama u klubu, a mlade nade predvode defanzivni specijalista Ivan Milinčić i odličan levokrilni napadač Ivan Rajičević.

– U samoj ekipi vlada veliko međusobno poštovanje. Pričamo dosta, dijalog je jako važan. Trudimo se da međusobno pozitivno utičemo jedni na druge. Naravno, ekipa nije ista, ali ni kragujevačka deca nisu ista kao prošle sezone. Sada su to godinu dana stariji, brži, jači i kvalitetniji igrači koji zasluženo dobijaju ključne uloge u prvom timu. Sve polako dolazi na svoje. Tu prvenstveno mislim na bekovsku trojku koju činim sa Mošićem i Barjaktarevićem. Dugo igramo zajedno, veoma dobro se poznajemo. Imamo veliku prednost, jer posedujemo uigranost koju mnogi timovi sa iskusnijim igračima tek treba da steknu. Naravno, prioritet u novoj sezoni je da vidimo maksimum od svakoga i razvijemo tim koji će tek pokazati svoj kvalitet. Prvi zadatak bio je podići nivo igre na nivo koji zahteva Superliga. Mislim da uspešno prevazilazimo tu prvu prepreku – kazao je Simić.

Pred početak nove sezone, ekipa se uigravala kroz veliki broj kontrolnih mečeva.

– Znali smo kako treba pristupiti pripremama za novu sezonu i namerno smo igrali više prijateljskih utakmica. Smatram da je što se tiče pripreme sve urađeno na najbolji mogući način i da ekipa izgleda spremno. Kao i prethodnih godina, odbrana će biti zaštitni znak Radničkog. To je segment igre koji smo doveli do veoma visokog nivoa tokom priprema i smatram da će nam biti glavno oružije od početka sezone. Igri u napadu će trebati malo vremena da dostigne željeni nivo i efikasnost, ali to je bilo za očekivati, jer se napad najteže uigrava. Za sada sve dobro funkcioniše, ali mislim da će ova generacija tek pokazati nivo igre za koji je sposobna – istakao je Simić.

Kragujevčane na startu sezone očekuju dva gostovanja – Crvenoj zvezdi i Jugoviću iz Kaća.

– Malo je lakše igrati prve dve utakmice u gostima, ali to ne znači da u njima ne treba ići na pobedu. Trenutno je veliki deo fokusa na utakmici sa Zvezdom. Pratili smo ih malo tokom leta, pojačali su se u odnosu na proteklu sezonu i mislim da će dati maksimum pred domaćom publikom u Beogradu. Jugović je ekipa koja nam je zadala mnogo problema u plej-ofu prošle sezone. Dobro ih poznajemo, ali sada je to godinu dana starija i iskusnija ekipa. Uvek polazimo od sebe. Radimo da doteramo neke detalje u igri pred sam start lige i želimo da prikažemo svoj najbolji rukomet iz meča u meč. Verujemo da ako damo svoj maksimum mogućnosti rezultat neće izostati – rekao je Simić.

Dinamični organizator igre Radničkog na kraju je poričio da je glavno oružje njegovog kluba timski duh.

– Na ovoj kao i na svakoj narednoj utakmici, tražiću maksimum od svakoga i zajedništvo. Naša snaga je u zajedništvu. Ne možemo jedan bez drugog i svaki šraf nam je potreban. Tu leži naša najveća snaga – zaključio je Simić.

Kada si i kako zavolela biologiju?
Teško je setiti se trenutka kada se u meni probudila ljubav prema biologiji, bilo je to u osnovnoj skoli, ali definitivno zaslužna za to je moja profesorka biologije Verica Pavić. Bilo mi je interesantno da saznam kako su građene biljke, životinje, čovek, kako ovi organizmi funkcionišu, kada su nastali… Iz radoznalosti se razvilo jedno veliko interesovanje za ovu nauku.

Koji sadržaji ovog predmeta su te posebno interesovali još kao osnovnoškolku?
Ona što me je posebno interesovalo je bilo na početku izučavanja biologije, u 5. razredu, a to su neke osnove molekularne i mikrobiologije, a zatim tu su anatomija i građa čoveka koju smo izučavali u 7. razredu.

Gde si, prvi put, dobila priliku da svoja znanja proširiš, van okvira školskog programa?
U Istraživačkoj stanici Petnica. Tamo sam posetila seminar biologije. To je jedno nezaboravno iskustvo, mnogo toga sam naučila, ali i stekla puno prijatelja.

Kako, kao budući stručnjak, ocenjuješ delovanje štetnih materija na ljudski organizam?
Ljudski organizam je osetljiv tako da različite materije mogu da deluju na njega jako loše. Zemlja postaje sve više zagađena, a štetne materije su svuda oko nas. Možemo da se potrudimo da ih izbegnemo i nekako eliminišemo unošenjem zdrave hrane i fizičkom aktivnošću. Za svakog pojedinca je bitno da shvati šta mu smeta, šta prija, da se redovno pregleda, kako bi sprečio da njegov organizam dođe u stadijum kada mu nema pomoći.

Kao polaznik RC, ove godine, ostvarila si izuzetan uspeh, pa nam pomeni?
Zahvaljujući divnom mentoru, profesoru Milanu Stankoviću i profesorki Dušici Kovačević, koji su predano radili sa mnom, uspeh na takmičenju je samo kruna našeg truda. Osvojila sam treće mesto na regionalnom i republičkom takmičenju, kao i specijalnu nagradu za istraživački rad.

Imali si veoma zanimljivo istraživanje u vezi sa upotrebom zelenog i crnog čaja i njihovog blagotvornog dejstva na naš organizam ? Šta bi preporučila čitaocima našeg portala, kako da koriste i pripremaju ovaj napitak?
Zeleni i crni čaj, iako su dva različita napitka, potiču od iste biljke. Dobijaju se njenom različitom preradom. Jako su bogati blagotvornim hemijskim supstancama, tako da su pogodni za naš organizam. Prema rezultatima istraživanja zeleni čaj je najbolje pripremati tako što se potopi u hladnu vodu i stoji 12 sati, a zatim se popije. Crni čaj najbolje spremiti tako što se prelije ključalom vodom, a nakon 20 minuta se popije.

Imaš li u glavi već formiranu sliku šta ćeš upisati, za godinu dana, kada budeš završila Prvu kragujevačku gimnaziju?
Donekle. Već sam sigurana čime bih volela da se bavim u budućnosti, tako da su u opticaju fakultet Molekularne biologije u Begradu ili genetika u Češkoj.

Pored biologije, neodvojiva si i od fotoaparata, kako se rodila ljubav prema fotografiji?
Ljubav prema fotografiji se razvila potpuno spontano. Bilo mi je jako bitno da zabeležim ono što vidim, a da to bude kvalitetno. Zbog toga sam počela da učim o fotografiji, napisala rad Foto leksika, povodom republičkog takmičenja lingvističkih sekcija, a potom dobila i bolji aparat. Volela bih da se što više usavršim i poboljšam moje fotografije.

Šta najčešće fotografišeš?
Prirodu, biljke, insekte..

Koja mesta Kragujevca posebno voliš?
Veliki park, Šumarice, Eko park u Ilinoj vodi.

Imaš li dovoljno vremena za izlaske, bioskop, druženja sa vršnjacima?
Tokom školske godine i nemam baš, ali zato raspust iskoristim da nadoknadim sve propušteno.

Šta ne znaš da radiš, a volela bi da naučiš?
Volela bih da naučim da vozim.

Misliš li da je nauka u našem gradu i zemlji vrednovana na pravi način?
Mislim da nije, ali bi svakako trebalo tako da bude.

Koju reč ili rečenicu prečesto koristiš?
Kako da kažem…

Šta smatraš svojim najvećim uspehom?
Rekla bih da je to, pored brojnih školskih nagrada, ronjenje sa bocom.

AUTOR: MARIO BADJUK

Reci nam nešto o sebi?
Mladi kragujevčanin, bavim se videom i fotografijom. Vlasnik sam digitalnog label-a daVideo, to  je produkcijska kuća specijalizovana za produkciju kratkometražnih filmova, dokumentaraca, reklama, spotova, događaja i mnogih drugih stvari.

Gde pronalaziš inspiraciju za svoj rad?
U posmatranju pokreta, pogleda i posmatranju ženskog tela.

Šta smatraš svojim najvećim uspehom u dosadašnjoj karijeri?
Za sebe nikad neću biti uspešan, i nikad neću biti zadovoljan,  jer želim samo da napredujem, a mislim da tome nema kraja.

Koliko moraš da budeš posvećen svom poslu da bi na kraju mogao da budeš zadovoljan onim što si uradio?
Nisam neki fanatik i perfekcionista, puštam da sve ide svojim tokom, jer je umetnost takva ne može da se sili. Opušteno radim, ne volim pritisak, puštam kreativnost da se razvija sama od sebe  na taj način mogu da budem zadovoljan svojim radom, jer nije veštački napravljano, ima dušu, to mi je najbitnije.

Pored fotografije, baviš se i produkcijom muzičkih spotova. Možeš li da nam kažeš sa kim si do sad sarađivao?
Ipak sam više videograf nego fotograf, video me više privlači, imam ceo tim ljudi iza sebe sa kojim sarađujem sa kojima činim produkcijsku kuću daVideo.  Sarađivao sam sa dosta nekih različitih ljudi, reperima, di džejevima, pevačima,  fitnes instruktorima.. ne bih da izostavim nekoga ali od poznatijih imena tu su Juice, Đomla KS, Vuk Mob, Tatula, Marko Moreno, Maki Maus, Uroš Milutinović, Ana Marija Žujović , Marko Nikolić (Freestyle Power) itd.

Kakvi su tvoji planovi za naredni period, a vezani su za posao?
Imam dosta planova, ne želim da pričam unapred dok ih ne ostvarim, čućete, videćete, svašta se sprema za naredni period. Mogu samo da kažem da će biti dosta ozbiljnije i na većem nivou.

Za kraj neki savet za sve one koji bi želeli da se bave tvojim poslom?
Mislim da je tajna ista kao i za sve poslove, ako voliš to što radiš, radićeš dobro i sa uživanjem, najbitnija je istrajnost i kvalitet.

Pored ovih sjajnih fotografija u prilogu možete videti i video materijal iz Davidove produkcije.

Kako da te najavim kao uspešnog retoričara, dobrog studenta, bivšeg predsednika đackog parlamenta, svetskog putnika ili samo da kažem Sanja D. Mikić, apsolvent Pravnog fakulteta u Kragujevcu?
-Zdravo, Ivane. Najbolje je reći apsolvent Pravnog fakulteta u Kragujevcu.

Zašto si izabrala pravo, zašto želiš da budeš advokat?
-Odgovor na to pitanje je jednostavan – promašila sam zanimanje i to mi je ulepšalo život. Zapravo sam želela da postanem glumica, rekla bih da je fakultet našao mene. Jedan profesor na mom fakultetu je rekao da biste bili dobar advoka morate biti dobar čovek, prijatelj, logičar, retoričar, psiholog i taktičar. Tu sebe pronalazim.

Koja je najveća nagrada koju si dobila tokom/van studiranja?
-Ja sam veteran u govorništvu, otkako sam po prvi put stala na tu scenu, ne znam da odem sa nje.
Svakako, u tom delu dugujem veliku zahvalnost profesorki Emiliji Stanković i profesoru Srđanu Vladetiću. Zaista, na primer kada je baš u pitanju pobednička beseda Gordost i predrasude, zaista sam osetila veliku posvećenost sa njihove strane nama. Naprosto, to vam daje volju da opravdate njihova očekivanja. Kada neko nešto uloži u vas, najmanje što možete uraditi je da mu pokažete da nije pogrešio.
Volela sam svuda da me ima. Od dramske, recitatorske sekcije do takmičenja iz hemije. Čak sam bila predsednk Đačkog parlamenta ekonomske škole u Kragujevcu, divno iskustvo. Zapravo, Ekonomska škola je bila od velikog značaja za moj intelektualni razvoj.

Kako je došlo do saradnje sa Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu? Da li si na praksu otišla samo ti?
-Nas troje sa Pravnog fakulteta u Kragujevcu je otišlo. U pitanju je projekat Evropske unije koji podrazumeva uključivanja mladih u rad evropskih institucija. Profesor je izabrao na osnovu retoričkih sposobnosti i poznavanja jezika, i uspeha na fakultetu.
Šta ti je prolazilo kroz glavu u trenutku kad si stigla u Strazbur?  Da li si bila uplašena, nestrpljiva?
-Iskreno, bila sam pomalo zbunjena jer zapravo tada shvataš da živiš svoj san. Ne samo svoj, već san većine pravnika. Osećala sam se privilegovano. Pošto smo mi sada prošli trening i obučeni samo za volontiranje i stažiranje pri evropskim institucijama, malo li je? Poprilično sam, moram priznati, bila ponosna na sebe.

Kako si dočekana? Da li si stvorila prjateljske veze sa ljudima koji rade tamo?
-Iskreno nisam očekivala da su oni toliko hmm, kolegijalni. Bili smo tako divno dočekani, čak su nam ljudi izlazili u susret da van svog radnog vremena nama drže obuku. Zaista sam malo je reći oduševljena. Naravno da jesam, svi smo. Pre svega povezali smo se međusobno, a onda i na tom međunarodnom nivou.

Šta je za tebe najbitnije, pored završenog fakulteta, koji kvaliteti su ključni za jednog uspešnog pravnika?
-Morate biti dobar čovek, prijatelj, logičar, retoričar, psiholog i taktičar. Ne smatram da dobrog pravnika čine samo dobre ocene u indeksu, iako se one poštuju. Dobar pravnik je mnogo više od toga.

Pošto si ostvarila svoj san, šta je sledeća stanica u tvom profesionalnom životu?
-Sanjam velike snove, i smatram da je to nešto što vuče čoveka i ne dozvoljava mu da padne. Još kada vidite da neko ceni vaš rad, trud, želju ne možete da ne dozvolite sebi da sanjate još jače i više. Ovo iskustvo u Strazburu mi je bilo jedno od najznačajnijih u dosadašnjem životu. Još uvek sam pod utiskom, i verujem da ću biti još dugo. Izuzetno sam počastvovana i dugujem neizmernu zahvalnost profesoru Ivanu Čukaloviću.

Opiši nam kako izgleda jedan dan prakse u Evropskom sudu za ljuska prava u Strazburu?
-Uh. Veruj mi kada bih ti rekla ne bi mi baš poverovao. U 9i15 prisustvuješ Grand Chamberu, potom na sastanak sa komesaron Saveta Evrope za ljudska prava, gospodin Nils Muižnieks, nažalost nismo ga lično sreli, ali njegov najbliži saradnik nas je dočekao. Gde smo pričali o aktuelnim temama, pre svega migrantskoj krzi. Potom odeš uveče na neki prijem, bilo ih je više. Zaista u jednom danu doživiš toliko toga, toliko toga naučiš da shvatiš vrednost jednog dana.

Šta je tvoj životni moto?
–Festina lente.
Smatram da je život zapravo skup trenutaka, i onakav je kako ih iskoristite. Tako da vodim se time da svaki trenutak svog života iskoristim najbolje što mogu i da uživam u njemu. Najbitnije je raditi ono što vas čini istinski srećnim, ja sam svoju sreću recimo pronašla. Sada grabim svaki trenutak nje.

I na kraju pitanje koje zanima svakog studenta, kakav je noćni provod u Strazburu, koliko se razlikuje od kragujevačkog?
-Poprilično dobar, moram da priznam. Ima mnogo studenata, i nasprosto tako ima drugačiju energiju noću. Strazbur delim na onaj danju i onaj noću. Prvi me podseća na neku mirnu bajku, a drugi na nezaboravan provod.

Prošlo je 4 godine od tvog prvog intervjua za Ritam Grada. Promena je vidljiva, od Dušana Petrovića koji je snimao covere sa svojim timom, slikao svoje prijatelje i poznaninke, do istog koji sada sarađuje sa ozbiljnim imenima u muzici, a i modi.

Rad kojih fotografa budi inspiraciju u tebi? U 2011. koji strani fotografi su bili tvoji idoli?

-Kao i u 2011-toj, pa i sad,moji uzori su i dalje Koray Birand, Emre Dogru, Mert and Marcus.

Kako je došlo do toga da radiš u Crystal Model Agency?

-Saradnja sa Crystal Model Agencijom došla je spontano! Te, sada već davne 2012-te, nakon emitovanja emislije Exploziv na Prvoj TV dobio sam poziv od direktora agencije da dođem na razgovor. Nakon toga, krenula je saradnja koja i dan danas traje.

Da li imaš želju da i sam postaneš model? Pošto „plivaš“ u njima.
-Dok sam iza kamere, biće sve dobro hahaha

Kao jedan profesionalni fotograf, sigurno znaš čega jedan model mora da se odrekne/ šta za uzvrat dobije?

-Posao modela je mač sa dve oštrice! Pravi modeli podnose velike žrtve, ali zauzvrat dobiju priliku da proputuju ceo svet, odu na mesta na koja možda nikada u životu ne bi mogli sami da odu, dobiju priliku da zarade lep novac, upoznaju razne ljude i steknu ogromno iskustvo. Mada, kao što sam na početku rekao, velika žrtva, ali i puno lepih stvari.

Znamo da je snimanje takođe tvoja ljubav, sa kim si sve sarađivao u smislu snimanja spotova?

-Snimanje je u stvari bila moja „prva ljubav“ zahvaljujući kojoj je sve ovo i počelo. Prvi „pravi“ spot koji sam uradio sa samo 16 godina bio je sa Katarinom Živković i Arindy-jem za pesmu „Slaži me još jednom“. Nakon toga Saša Kapor za pesmu „Hotel Jugoslavija“, Aleksandra Stojković Dzidza , Deni Bonestaj…

Pošto si već duže vreme u tom poslu, da li si doživeo trenutak u kome si pomislio šta mi je sve ovo trebalo?

-Često doživljavam taj trenutak hahaha. Skoro sam pročitao jedan citat koji me je bacio u razmišljanje a glasi „Da novac ne postoji, da li bi ste i dalje ustajali svakog jutra i radili ono što radite sada?“ I onda sam shvatio da usvari radim ono što najviše volim, i da svoj posao ne bi menjao ni za čiji drugi.

Koja je najzanimljivija destinacija na kojoj si slikao/snimao? Kada slikaš za svoju dušu, da li su to tvoji prijatelji, životinje, priroda?

-Već godinama slikam na jednoj tajnoj lokaciji blizu Beograda koja deluje kao pustinja, a sve je samo nije to hahaha. To mi je definitivno jedna od omiljenih, mada u favorite mogu staviti i plaže prelepog Bejruta i Kipra na kojima sam takođe radio. Za svoju dušu uvek slikam svoje prijatelje i moja dva „pitbula“ Unu i Alfija.

Kakva je za saradnju Milica Pavlović, pošto si bio u timu koji je radio spot „Demantujem“?

-Milicu sam upoznao dok se još takmičila u Zvezdama Granda, i moram reći da je Milica jedna normalna devojka koja je u svom poslu pravi profesionalac kakvih danas ima malo, i zbog toga je jako cenim i poštujem. Sarađujemo pune 3 godine i čini mi se da smo uvek sve bolji i bolji. Ona ima odličan tim ljudi oko sebe sa kojima je lako raditi, i uvek se radujem novim projektima sa njom.

Kao što Zorannah kaže, ti si njen omiljeni fotograf, kako ste se upoznali, kakva je ona osoba?

-Zorana i ja smo se upoznali još 2012-te, baš na snimanju spota za pesmu „Slazi me jos jednom“, mada tad smo i ona i ja bili na samom početku sto se tiče posla. Zorana je jedan kul lik slobodno mogu reći, i uvek se jako dobro provedemo dok radimo.

Da li su tvoje slike završile u nekom štampanom mediju?

Kada bi mogao da biraš za slikanje neku svetsku zvezdu, koja bi to bila?

-Mi već imamo svetsku, a našu, a to je Jelena Karleuša, pa eto neka bude ona.

Kakvo slikanje je za tebe izazov? Šta je po tebi najbitnije za jednu vrhunsku fotografiju?

-Na svako slikanje gledam kao na jedan novi izazov, i najbitnija je dobra atmosfera i dobra enegrija.

Sada živiš u Beogradu, koliko često posećuješ svoj rodni Kragujevacu?

-Kad god imam prilku! Trudim se da to bude što češće, jer kako vreme prolazi, sve više imam potrebu da makar na dva dana dođem kući da se opustim i psihički odmorim od svega, sa mojom porodicom i prijateljima iz detinjsva.

Organizacija Pokret Čista Srbija postoji u Kragujevcu od 2009.godine, i osnovala je grupa srednjoškolaca. Posle šest godina mnogo toga se promenilo, pa je i predsednik organizacije, Đorđe Antonijević, odlučio da prepusti odgovornost mlađoj, ali ništa manje iskusnijoj „gardi“ da je vodi dok su u gradu aktuelne neke druge, za mlade uvek manje prijatne teme.

Jovan Janićijević, rođen 1995.godine, koordinator je „novog PČS-a“, kako glasi radni naziv grupe mladih ljudi koji će voditi organizaciju u narednom periodu. Janićijević je član udruženja od 2012.godine, a bio je predsednik Učeničkog parlamenta Politehničke škole i predsednik Radne grupe Jedinstvenog đačkog parlamenta srednjih škola Kragujevca, kao i potpredsednik florbol kluba Šumadija. Kroz mnoge društvene aktivnosti stekao je iskustvo koje će mu značiti u vođenju ambiciozne grupe ljudi u organizaciji.

Kakva su tvoja očekivanja za naredni period, a tiču se rada PČS-a?

Pre svega, ciljevi koji su zacrtani kao najbitnije stavke udruženja, a to su podizanje svesti o značaju aktivizma, odnosno delovanja mladih u gradu, zatim dijalog sa ljudima u zemlji. Samim tim biti od pomoći u rešavanju društvenih problema, zajedno i u tesnoj saradnji  sa našim gradskim, regionalnim i državnim udruženjima gradimo mostove u našem društvu.

U kojoj meri će se promeniti delovanje udruženja?

Menjaće se postepeno, kada kažem ,,menjaće” mislim na širi sperkar aktivnosti za koje smatramo da su bitne za našu sredinu. Isto tako nastavljamo sve što je u dosadašnjem radu bilo dobro, u nadi da ćemo pomerati granice.

Položaj mladih ljudi u Kragujevcu je prilično nezavidan. Koliko je značajno da se mladi uključe u rad udruženja poput PČS-a?

Svojim kapacitetima, društvenom odgovornošću doprinosimo podizanju svesti kod mladih da moraju da se pokrenu. Jedino na taj način mogu da utiču na promene u društvu, bez čekanja da neko drugi nešto uradi za njih. Potrebno je da postoji što vise organizacija koje mogu podići svest o omladinskom aktivizmu.

Kakvo je tvoje mišljenje o odnosu lokalne samouprave prema udruženjima?

Lokalna samouprava uglavnom se drži svojih ovlašćenja, i ne izlazi iz već ustaljenih praksi pomoći udruženjima, ispunjavajući samo predviđeni plan za udruženja. Nadamo se da će izaći iz šablona i krenuti sa podsticanjem mladih da se angažuju za napredak sredine u kojoj žive.

Da li smatraš da će se situacija promeniti posle lokalnih izbora?

Svašta se dešavalo, pogotovo u našem gradu. Građani su se podelili na one koji se smeju situaciji, i one koji se smeju od muke…ali se ipak smeju! Ja verujem, ali moramo biti društveno odgovorni. Naše udruženje neće učestvovati u kampanji, ali želi da podrži svaku dobru ideju, odakle god da dolazi.

Tvoja poruka našim mladim sugrađanima, koji bi želeli da se aktivnije uključe u društveni život, ali su još uvek u dilemi?

Svi koji sede pored računara ili u društvu i komentarišu, neka dobro razmisle da li će time promeniti nešto. Mi ćemo biti tu za sve koji budu želeli da svojim delovanjem budu deo svoje budućnosti!

Informišite se o svim dešavanjima u organizaciji i na zvaničnoj Facebook stranici.

Marija, koliko se život porodice Vasiljević promenio od kako je završena sezona takmičenja u kojoj je Pavle učestvovao i stigao do finala?

– Život porodice Vasiljević se promenio u smislu većih obaveza, kako za Pavla tako i za nas roditelje, jer je Pavle uporedo sa 1. razredom O.Š. Vuk Karadzić, krenuo i u nižu muzičku školu. Koliko je to pametno vreme će da pokaže, ali smo poslušali savete i preporuke od muzički merodavnih.

Vi, kao njegova majka pružali ste mu podršku uvek, ali da li je bilo trenutaka kad ste mislili da je sve to previše pritiska za njega, toliko medijske pažnje odjednom ponekad smeta i odraslim ljudima?

– Da, tačno da smo kao roditelji pružili podršku Pavlu, mnogo razgovarali sa njim da takmičenje shvati kao vid igre. I sve je u početku i bilo tako, do određenog trenutka dok stariji od njega nisu počeli da mu pred nastup prenose tremu. A tada je Pavlu od 6. godina trebalo objasniti, da on nema čega da se plaši, da je mali i da ima vremena za njega. On se pre svega vezao za decu i bilo ga je strah ako ispadne da se neće družiti sa njima. Kada smo mu obećali da ćemo ga voditi na snimanja i ako ispadne, ponovo se oslobodio treme.

Pavle je vrlo poznato lice u Kragujevcu, iako ga većina kragujevčana nije videla lično i te kako znaju malog lava koji se probudi u njemu dok peva.  Svakog dana je zauzet obavezama, krenuo je u dve škole (osnovnu i muzičku),  razvija se intelektualno, ali ipak uvek nađe vremena da usavršava svoj glas.

Ćao Pavle, kako si?  U koju školu ideš?

– Super sam. Đak prvak O.Š. Vuk Karadzić i đak niže muzičke škole.

Osvojio si 3. mesto, da li si zadovoljan tim rezultatom?

– Osvojeno treće mesto za mene je veliki uspeh.

Pored tvog velikog talenta za pevanje, poseduješ li još neki?
– Počeo sam da sviram klavir i da idem na plivanje, za sada mi se dopada i nije mi teško.

Osvojio si srca mnogih širom Srbije, pogotovo u Kragujevcu, svi sa ponosom kazu da si „naš“, koliko ti prija kad te neko sretne i traži sliku sa tobom?
– Znam da sam osvojio srca mnogih u Kragujevcu, celoj Srbiji i van nje. Popularnost mi prija, svi mi prilaze da se slikaju i traže autogram.

Možes li nam otkriti koje se pesme trenutno nalaze na tvojoj plejlisti?  Ko ti je omiljeni pevač/pevačica?
– Volim da slušam Lejlu, Košavu, Čija je ono zvijezda, Daire i još mnogo pesama.
Omiljeni pevači su mi: Hari, Jelena Tomašević, Čola, Joksimović i mnogi drugi.

Svi žele da te upoznaju i druže sa tobom, koliko se povećao broj drugara/drugarica?
– Broj drugara se povećao zato što sam krenuo u školu i upoznao mnogo novih drugara, kako iz odeljenja tako i iz cele škole.

Tehnologija je napredovala, danas svako može da bude deo raznih društvnih mreza, koliko vremena provodiš na istim?
– Veoma retko sam na društvenim mrežama i kad jesam, obično se dopisujem sa drugarima iz zvezdica.

Kada porasteš, sa kim bi voleo da snimiš duet?
– Duet bih voleo da snimim sa Leontinom, a za sada ne znam sa kojim stranim izvođačem.

Kao jedna mlada osoba, vrlo si uspešan,  koja je tvoja poruka za sve one koje žele da ispolje svoj talenat širokim narodnim masama?
– Da poslušaju starijeg ako im kažu da su za nešto talentovani i da se ne stide, već da pokušaju i dokažu da jesu.

U rijaliti  Srbiji sve češće čujemo da je ozbiljna pop muzika u velikoj krizi, kao što je u turbulentnim devedesetim, pojavom turbo folka, bila rok muzika. To bi značilo da će, jednoga dana, ostati par njih koji će je izvoditi i neće dozvoliti da ih instant slava promeni i poremeti.

Među njima sigurno će biti i Jelena Tomašević – Bosiljčić. Ona, zasigurno, ni po koju cenu neće otići na pogrešnu stranu jureći novac i instant slavu. Jelena drži do sebe, nastupa samo onda kada nađe za to dobar razlog.

Ovih dana uveliko promoviše svoj drugi studijski album „Ime moje“, snima emisije drugog ciklusa „Pinkove zvezdice“, uživa u slobodnom vremenu koje najčešće provodi u društvu najvoljenijih, supruga-glumca Ivana Bosiljčića i kćerke Nine.

U razgovoru za naš dodatak, krenuli smo „ćirom“ od rodnog Kragujevca, preko gimnazijskih dana, došli do pobede u „3 K Duru“, da bi se zaustavili u Beogradu, u kojem živi i stvara svoju umetnost ostajući dosledna svom stavu i ubeđenju da je trenutna kriza prolazna, da će prave vrednosti doći na svoje mesto, a njeno ime i pojava dobiti adekvatan značaj u godinama koje dolaze.

Kakvo dete si bila, u kakvoj poordici odrasla?
„Bila sam veoma živahno i veselo dete. Ponekad vrlo nemirno… Moj stariji brat Darko igrao je fudbal sa svojim drugarima, a ja sam uvek morala da budem deo ekipe i stalno sam zbog toga imala modrice po nogama.“

Po čemu pamtiš atmosferu u roditeljskom domu, u vreme odrastanja?

„Otac je bio strog, a mama je balansirala između njega i dece. Ona se retko ljutila, ali kada bi se to desilo, znala bih da sam prevršila svaku meru. A tata je bio preventivno strog. U stvari, više je kod njega bilo tradicionalnog i konzervativnog, da se poštuje njegova reč, nego što je bila strogoća u pravom smislu te reči. Takvo tatino vaspitanje ostavilo je traga u meni, pa ja sada podsećam na njega, imam slične stavove, stege… Ali, u principu, nikad nam ništa nije branio, uvek nam je kuća bila puna društva, a mene je uvek podržavao da se bavim muzikom jer to je njegova neostvarena ljubav. On je fantastično pevao i da se profesionalno bavio time ubeđena sam da bi danas bio u rangu sa najboljim i najvećim pevačima! Bio je vanserijski pevač, kratko je pevao u KUD „Abrašević“. Šteta, zaista… Eto, brat i ja smo nasledili od njega taj talenat i mislim da je tata sad veoma srećan što se meni napokon ovakve stvari dešavaju, jer zna koliko sam se borila, koliko sam bila istrajna u svemu tome. On se sad kroz mene ostvaruje i živi svoje snove.  Roditelji su, bez obzira na svoje struke eloktrotehničara i medicinske sestre, oboje muzicki nadareni, pa su takozvana pevačka takmičenja kod nas uvek bila organizovana. Često sam pobeđivala, a volela sam i da „snimam spotove“ i da se presvlačim bezbroj puta, dok bi me moj brat snimao kamerom iliti vazom za cveće :-).“

Priseti se malo svog đačkog doba, neke anegode iz tog perioda?

„Bila sam mali štreber, volela sam sve da znam. Imala sam uvek mnogo obaveza, ali sve sam postizala. Ne znam kako, ali uspevala sam i da učim i da idem na folklor, na putovanja. Bila sam društvena, ali volela sam da imam dobre ocene. Bila je to neka vrsta samodokazivanja. I u školi sam umela da iskoristim pevanje, ali samo za dobrobit odeljenja. Mislim da sam bila osmi razred kada se pojavio film „Titanik“, a pesma Selin Dion „My Heart Will Go On“ osvojila svet. Naša nastavnica fizike, koja je bila veoma stroga, obožavala je tu pesmu, i onda bi moji drugari nju zamolili da ja pevam, a kad god bih otpevala nastavnica bi se zaplakala i ništa od časa! Ipak, to mi nije pomoglo da imam pet iz fizike, samo četiri.

Potom sam završila Prvu kragujevačku gimnaziju, društveno – jezički smer, upisala Filološki fakultet u Kragujevcu, gde sam jos uvek apsolvent na grupi za engleski jezik i književnost. Završila sam i Fakultet za kulturu i medije u Beogradu.

I u osnovnoj i u srednjoj skoli bila sam odličan đak, volela sam da pevam od malena, pa sam tako već u prvom razredu krenula u KUD Abrašević u Kragujevcu, prvo igrala u folkloru, a potom počela da pevam izvorne pesme i postala najmlađi vokalni solista u istoriji tog KUD-a.

Uporedo sam pevala i na raznim dečijim festivalima i konstatno sam razvijala svoju ljubav prema muzici. Kada sam otkrila Vitni Hjuston i Maraju Keri, bilo je jasno ko su mi idoli. Kasnije se taj spisak proširivao.“

Kada si imala prvi javni nastup?

„Prvi javni nastup bio je u prvom razredu osnovne skole, kada sam pobedila na dečijem takmicenju Šarenijada. Pevala sam pesmu grupe Zana „Nisam, nisam devojka tvoga druga“, sa sve koreografijom. To je ujedno bio moj prvi honorar u vidu kasetofona i zlatnih mindjušica. :-)“

Šta ti je donela pobeda u „3K – duru“, da li je to takmičenje preteča svih današnjih takmičenja za nove muzičke zvezde u kojem si i sama član žirija?

„3k-dur je bilo prvo takmičenje za mlade talente, koji se dešavao u malenom studiju 3. kanala RTS-a, ali je odisalo pravim kvalitetima, odličnim pevačima i bendom Neverne bebe, koji je uživo pratio sve nas. To takmičenje mi nije donelo velike materijalne koristi, ali zato jeste poslovna poznanstva sa Kornelijem Kovačom, Vladom Georgijevim, Aleksandrom Kovač, Zdravkom Čolićem i Željkom Joksimovićem.
Inace, još jedna uspešna Kragujevcanka je prosla kroz „3k dur“, Marija Šerifović. Najveci kompliment sam dobila od legendarnog Točka iz kragujevačke grupe „Smak“ koji me je u velikom finalu 3k dura nazvao „Jelena Hjuston“.

Prvi put sam se prijavila čini mi se 1998, ali su me odbili uz obrazloženje da sam mnogo mlada. Bila sam veoma tužna. Sledeću audiciju sam prošla, ali zbog bombardovanja emisija nije snimljena ni te, a ni sledeće godine. I, konačno, treća sreća: 2001. godine organizovane su audicije u većim gradovima Srbije, došli su u Kragujevac, prijavila sam se i prošla. Jedna emisija, druga, treća, i stigla sam do četvrte, koja je značila superfinale. Pevala sam „I Will Always Love You“ od Vitni Hjuston, u žiriju su bili Kornelije Kovač, Tanja Jovićević i Vlada Marković. Pobedila sam i to ću pamtiti celog života, jer sam bila toliko srećna, toliko sam želela pobedu, ne mogu da opišem taj trenutak sreće. Kao da sam osvojila svet! Nijedan uspeh koji je došao posle toga ne može da se meri sa tim, jer doživela sam ga sa 18 godina, u trenutku kad je možda bilo najpotrebnije dokazivanje i potvrda mog talenta. Bio je radni dan kad smo snimali emisiju, bila sam veoma bolesna, imala sam blago zapaljenje pluća. Dvoumila sam se da li uopšte da idem u Beograd, ali mama i tata su rekli da moram, pa makar bila poslednja. Moje odeljenje, njih 38, organizovalo se, svi su došli, a ja nisam znala da će oni biti u studiju. Kad sam ih videla… odmah sam počela da plačem! To je bilo navijanje kao na nekom rok koncertu, imala sam ubedljivo najveću podršku. Fenomenalno je bilo.“

Saradnja sa Željkom Joksimovićem i Borom Dugićem, da li je to bila prekretnica u tvom životu?

„Nagrada za trijumf u „3K duru“ trebalo je da bude album za PGP, ali obećani CD nikad nisam snimila… Ipak, nisam prestala da verujem da mi je mesto u muzici. Albuma nije bilo, ali krenuli su festivali na kojima sam osvajala nagrade, a onda je usledio poziv Vlada Georgieva i postala sam član njegovog pratećeg benda. Mnogo mi je značila ta godina dana, koliko sam sarađivala sa Georgievim, kao njegov prateći vokal. On je baš u to vreme izdao drugi album i krenuo sa koncertima, tako da sam ja iz prikrajka videla šta znači velika mašinerija. Veliko iskustvo je bilo raditi sa Vladom, a stekla sam i velike prijatelje.

Ponikla sam u Abraševiću, baš kao Bora Dugić, gde sam ga upoznala kao dete, a često sam sa pevačkom grupom Smilje, gostovala na njegovim koncertima. Bora je, osim što je pratio moj muzički razvoj od malih nogu, naš porodični prijatelj.

Ispostavilo se da je Željko Joksimović imao najviše sluha za mene. Umeo je da prepozna moj senzibilitet i da mi pomogne da dobijem svoj pečat, svoj stil po kojem sam prepoznatljiva. Ta simbioza izvorne i pop muzike,  koju je uradio Željko, pokazala se kao idealna za mene. Ne kažem da se u budućnosti neću menjati, sigurno hoću, ali važno je da sam postavila jak temelj na kojem ću da gradim karijeru.

Pesmu „Jutro“,  sa kojom sam  pobedila na „Beoviziji“ 2005. , Željko Joksimović napisao je upravo za mene:.
– Evo, poslušaj je. Ako je ti ne želiš, niko drugi je i neće pevati –  rekao mi je Željko pre nego što mi je pustio pesmu.
Istog trenutka znala  sam da je „Jutro“ njeno! Saradnja nas dvoje je  dalje nastavljena, usledila je još jedna pobeda na „Beoviziji“, šesto mesto na „Pesmi Evrovizije“ i dugo sanjani album prvenac. Put uspeha je širom otvoren…“

Kako je izgledalo tvoje preseljenje iz Kragujevca u Beograd, da li je bilo teško napustiti ušuškanost porodičnog doma i doći u novu, mnogo veću sredinu?

„Kada sam se preselila za Beograd, bilo mi je teško, jer sam ostavila ceo svoj život u Kragujevcu i svakog vikenda sam dolazila kući. Ta faza je dugo trajala, sve dok nisam izgradila prijateljske odnose po Beogradu. Prvi album je dugo nastajao, ali se ispostavilo da je napravio pravi bum u muzičkom svetu po svom izlasku.

Prvi veliki hit je svakako predivna kompozicija Jutro. Pre ove, snimila sam i sjajne pesme Rastka Aksentijevića, koje su nekako ostale u međuprostoru i zbog toga sam odlučila da ih obradim i stavim na svoj drugi album, kako bi ih čula i moja nova publika.“

Često si bila učesnik mnogih festival, znači li da će pobednička pesma poneti epitet najvećeg hita?

„Volela sam da pevam na festivalima i često sam osvajala nagrade, uspešno predstavljala zemlju na internacionalnim festivalima, ali svakako da su mi obe pobede na Beoviziji, sa pesmama Jutro i Oro, kao i učešće na Evroviziji bile najznačajnije,  što se tiče karijere.

Ne mislim da je pobednička pesma najveći hit, desi se da poslednja pesma bude slušanija od prvoplasirane, imamo primer „Osvajača“ i mega hita „Vino crveno“. Bili su poslednji, a sa tog festivala, jedino se do danas sluša njihov hit.“

Posebno mesto u tvom životu i  karijeri zauzima Evrovizija, kako ti gledaš na taj festival, s obzirom na sve više zamerki i  loših komentara na račun izvođača i kompozicija?
„Evrovizija je veoma bitno iskustvo za pevača, pogotovo ako ste na početku karijere. Pevati pred višemilionskim auditorijumom, na takvoj raskošnoj bini i imati medijsku pažnju, kakvu samo poželeti možete,  dragoceni  je doživljaj.

 Kada sam ja predstavljala Srbiju u Beogradu, bilo je naročito uzbudljivo. A sa svojom pesmom „Oro“,  obišla skoro sve zemlje Evrope, pevajući na koncertima koje organizuju fanovi Evrovizije.“

 Ima li zdrave konkurencije u srpskoj pop muzici? Družiš li se, osim sa kumom Mari Mari, još sa nekim koleginicama?
„Mogu se pohvaliti odličnim odnosima sa svojim kolegama. Sa Željkom Joksimovićem sam saradnik i prijatelj punih 10 godina, Mari Mari je moja kuma i to prijateljstvo traje takodje 10 godina, sa Saletom Kovačevićem,Sergejem Ćetkovicem sam jako dobar prijatelj, pa sam dokaz da su moguća prijateljstva medju kolegama na javnoj sceni.. Naravno, svoje prijatelje iz detinjstva čuvam kao izuzetnu dragocenost i skoro sa svima sam se okumila.”

Koji repertoar izvodiš na svojim nastupima? Postoji li neka pesma kolege za koju si rekla, eh,  što nije moja?
„Osim svojih pesama, volim da otpevam i nešto što ja privatno volim da slušam , pa sam tako u svoj repertoar uvrstila Beyonce, Adele,Rihannu…  Pesmu „Zlatni dan“,  koju je komponovao Kornelije Kovač, izuzetno volim,čak sam sa njom predstavljala Srbiju i Crnu Goru na Slavjanskom bazaru u Belorusiji 2003. god. Toliko puta sam je pevala i na televiziji i na koncertima , da je doživljavam kao svoju.“

 Novi album „Ime moje“ pojavio se posle duže pauze… kako je nastajao,  ko su saradnici?

„Album Ime moje  nastao  je spontano, kao skup pesama koje sam dobila na poklon od svojih kolega: Mari Mari,Sergeja Ćetkovića,Emine Jahović, Darka Dimitrova, Aleksandre Milutinović i Gorana Kovačića.

Moja obaveza je bila da ih podelim sa svojom publikom. Takođe, na albumu se nalaze i singlovi koji su izlazili u međuvremenu od prvog do drugog albuma. Za sada sam jako zadovoljna reakcijama publike. Pesma Ime moje  proglašena je  za hit meseca avgusta Naxi radija i časopisa 24 sata, a najprodavaniji album u avgustu je Ime moje.  Veoma sam srećna zbog toga.“

Koliko je naporno biti deo žirija u  takmičenju „Pinkove zvezdice“, a koliko ti taj posao pričinjava zadovoljstvo?
„Zaista sam prezadovoljna svojim učešćem u „Pinkovim zvezdicama“, jer sam svojim prisustvom podržala razvijanje natprosečnih talenata i prisustvovala sam vanvremenskim interpretacijama. Deca su oduševila ceo region i doživeli smo kolektivno nadahnuće

Prema svakom detetu se odnosim onako kao što bih prema svojoj Nini u tom uzrastu i pod takvim okolnostima“

Koliko te dotiču natpisi o tome da su Goca i Leontina jedan tabor, a ti si sama u pauzama?

„To su proizvoljni intrigantni natpisi žute štampe, koji su se pojavili pred super finale zvezdica, u kojima nema trunke istine. Svi u žiriju smo u sjajnim odnosima, u pauzama ručamo zajedno, sumiramo utiske i zabavljamo se. Hari i ja vam spremamo jedan odličan duet, koji ćete uskoro moći da čujete.“

U braku si već četiri godine sa glumcem Ivanom Bosiljčićem. Kruna vaše ljubavi je kćerka Nina? Koliko si se promenila od trenutka kada si Ivanu izgovorila sudbonosno da?
„Upoznali smo se odavno, ali zaljubili mnogo kasnije. Kada nekoga zavolite, teško je opisati razloge, a da nisu samo karakter, dobar izgled, duhovitost, duhovnost. To su neke više sfere.

Za ove četiri godine, koliko smo u braku, sjajno smo se organizovali i dobro se uklapamo u obeveze jedno drugom. Obično, kada ja imam puno da radim, Ivan ne radi i obrnuto, pa je uvek jedno od nas dvoje sa Ninom.  Kada se desi da smo baš oboje zauzeti,  naša prijateljica Mirjana je tu da nam priskoči u pomoć.

Nina je veselo i radoznalo dete koje po ceo dan peva i recituje. Ima talenta,koji će se tek razvijati kako bude odrastala, ali pitanje je šta će je interesovati u životu i čime će želeti da se bavi. Imaće našu podršku šta god da odabere. Sada kreće u vrtić i jako se raduje tome.“

Kako izgleda slobodno vreme tokom kojeg ste non-stop zajedno, budući da se tokom godine često i razdvajate zbog prirode vaših profesija?
„S obzirom na to da je Ivan uglavnom na snimanjima i igra predstave, slobodno vreme nam je veoma dragoceno. Svaki takav trenutak provodimo zajedno sa Ninom. Obožavamo da šetamo Košutnjakom ili pored reke, idemo u igraonicu ili uživamo kod kuće. Ona se ovog leta vezala više za tatu, tako da mi je već sada jasno ko joj je draži.

Primetila sam da ima drugačiji odnos prema tati. Na primer, ako slučajno padne u njegovom prisustvu, ustaje kao da se ništa nije desilo. Ukoliko ja naiđem, i za najmanju ogrebotinu počinje odmah da plače. Sećam se da sam i sama radila to isto kad sam bila mala jer mama je ipak najbolje rame za plakanje.“

Da li bi volela da Nini rodiš  brata s obzirom na to da ti sa svojim bratom imaš divan odnos?

„Svakako planiramo proširenje porodice. U stvari planiranje je u ovom kontekstu pogrešan izraz, jer se takvi planovi kuju sami od sebe. Nina će sigurno biti srećnija sa sestrom ili bratom. Moje detinjstvo ne bi bilo isto bez mog bata Darka s kojim bih volela da snimim neku lepu duetsku pesmu.“

Sukobljavate li se Ivan i ti oko načina vaspitavanja ćerke?

„Načelno imamo isti stav o vaspitavanju deteta. Očinska i majčinska energija prirodno se razlikuju, ali je divno kako se međusobno upotpunjuju.“

Oboje odlično izgledate, smršali ste, hranite se zdravo, kako ste i kada odlučili da se okrenete vežbanju?

Verovao ili ne, uopšte nije reč o estetici, nego o borbi za opstanak. (Smeh) Da bih uspela da budem majka, žena, član žirija i pevač, potrebna mi je ozbiljna kondicija, a u našoj zemlji postoji samo jedan čovek koji je u kratkom roku i s naučnom stručnošću mogao da mi obezbedi kondiciju vrhunskog sportiste. To je prof. dr Duško Ilić, osnivač Akademije zdravog života Profex, zadužene za rad sa sportskim šampionima.

Počela sam da vežbam i za nekoliko meseci stekla sam čelično zdravlje, a kao bonus dobru liniju. Sve vam je jasno ako kažem da se na treninzima susrećem s našom aktuelnom šampionkom u tekvondou, fenomenalnom Milicom Mandić.“

Čime se ljubav neguje i „hrani“?
„Ljubav se neguje poverenjem, nežnošću i brigom o onom drugom, za ljubav se bori.  Ljubav se ne podrazumeva.“

TEKST : MARIO BADJUK

FOTO : MILOŠ NADADŽDIN, PRIVATNI ARHIV

Svaki posao kojim se čovek bavi zahteva apsolutnu posvećenost, originalnost i iznad svega stalnu potrebu za usavršavanjem i napredovanjem. Mnogi misle da je bavljenje muzikom više stvar razonode ili ljubavi prema toj vrsti umetnosti. Ipak, naš sugrađanin Igor Jevtić, poznatiji pod nadimkom Deejay Muki, pokazao je da u muzici morate biti inovativni, ukoliko želite uspeh. Ko je Deejay Muki i šta je to što njega izdvaja iz miljea današnjih muzičara, saznaćete u ekskluzivnom razgovoru sa Ritmom Grada.

Koliko dugo se baviš ovim poslom?

– U muzičkom životu Kragujevca, prisutan sam nešto manje od 10 godina. U početku sam se bavio organizacijom svih većih žurki koje su se održavale u našem gradu, kao i svih značajnijih koncerata. Oduvek sam želeo da se bavim muzikom, hteo sam da stvorim svoj prepoznatljivi pravac, da ljudima ponudim nešto novo. Tako je 2012. godine nastao duo Sax ‘n’ Groove.

Stvorio si potpuno nov muzički pravac. Možeš li da nam kažeš nešto više o njemu?

– Naš muzički pravac je potpuno jedinstven, na Balkanu sigurno, a možda i u čitavoj Evropi. Za one koji do sada nisu imali prilike da nas čuju, naš stil svirke je miks žive muzike, DJ za miksetom i live saksofon, sa primesama pevanja i repovanja. Takođe radimo i covere pesama mnogih drugih žanrova: RnB, house muzike i drugih. Moram da pomenem i svog dragog kolegu, Milana Ivkovića, poznatijeg kao Lane Sax, bez koga ne bih uspeo u ovome.

Gde sve ljudi mogu da čuju to što radite?

– Pored Srbije, nastupamo u celom regionu, Hrvatska, Slovenija, Bosna… Gde god da smo svirali, nailazili smo na pozitivne komentare i publika je sa naših nastupa odlazila zadovoljna. U planu su i nastupi širom regiona.

Da li možda planirate snimanje albuma?

– Naravno. Prvo planiramo da uradimo singl, a potom i album koji će predstavljati pravo osveženje u našoj muzičkoj industriji. U planu je i da album, kao i nastupe, pokušamo da predstavimo ljudima širom Balkana.

Možeš li nešto da poručiš mladim ljudima koji žele da se bave ovim poslo?

– U današnje vreme je vrlo teško plasirati kvalitetnu muziku, jer smo postali robovi bliskoistočnog melosa i gomile netalentovanih „ muzičara”, ali moramo svi da se borimo! To nam jednio garantuje uspeh.

Ofanzivni linijaš Divljih veprova, Dejan Janković, u narednoj sezoni braniće boje francuskog vicešampiona i polufinaliste IFAF Lige šampiona, Black Panthersa iz Tonona.

Dvostruki uzastopni šampion Francuske (2013, 2014) želi da se vrati na tron i načini korak dalje na evro-sceni, pa je rešio da pored Amerikanaca, u svoje redove dovede i igrače iz drugih evropskih država. Nema sumnje da će popularni „Kuglica“, sa svojih 135 kilograma ojačati njihov ofanzivni bedem.

– Panteri imaju ambicije da vrate titulu i naprave bolji uspeh nego u poslednje dve godine na fajnl-foru Lige šampiona. Sa njima sam stupio u kontak preko specijalizovanog sajta za transfere igrača europlayers.com i brzo i lako smo se dogovorili. Ponudili su mi odgovarajući ugovor i nije bilo razloga da ga ne prihvatim – otkrio je Janković.

Jedan od najbolje organizovanih evropskih timova ima fantastične uslove na obali Ženevskog jezera, u podnožju severnih Alpa. Uz odlične terene poseduje gotovo svu moguću opremu za treninge, poput one koja se koristi u Americi. U neposrednoj blizini terena nalaze se klupske prostorije sa restoranom, sobom za pregled video materijala i sobom za opremu. U sve to Divlji veprovi imali su prilike da se uvere pre četiri godine, kada su u Tononu slavili u polufinalu EFAF kupa (34:22).

– Uslovi su zaista odlični, od toga da ću živeti u hotelu pored stadiona, do kompleksa terena koji je u njihovom posedu, sa svom pratećom infrastrukturom, poput bazena, teretane… Odlučio sam da prihvatim da igram za njih kako bih stekao nova iskustva i napredovao kao igrač, jer ću provesti jednu godinu isključivo baveći se ovim sportom i imaću priliku da vidim kako je to biti profesionalni igrač americkog fudbala – kazao je Janković.

Janković je izdanak rasadnika talenata Divljih veprova. U klubu je od 2008. godine, najpre u juniorskom sastavu, a već 2010. debitovao je za seniorski sastav, posle čega se postepeno ustaljivao u prvoj postavi.

– Sa druge strane, mnogo mi je žao što odlazim iz Veprova. To je klub koji me je stvorio i u kom sam počeo da igram, a još više će mi nedostajati ljudi koje volim i koji su me svemu naučili. Zbog njih ću se truditi da predstavim Wild Boarse na pravi način i odigram sezonu najbolje što mogu – zaključio je Janković.

U Wild Boars-ima ističu da su zahvalni Jankoviću za sve što je učinio za klub i žele mu puno sreće u novoj sredini.

– Naša škola rezultatima godinama unazad pokazuje da je najbolja u Srbiji, a odlazak nekog igrača u inostrani klub je samo još jedan dokaz dobrog rada. Svako ko vredno radi može naći klub širom Evrope. Ponosni smo na Dejana i želimo mu puno uspeha u novom klubu – istakao je Nemanja Čalija, predsednik Divljih veprova.